www.poezija.rs

Наша песма

Кроз залеђено прозорско окно

угледах твој мио лик.

У оџаклији црепуља.

На ковчегу ибрик.

Мирис испеченог хлеба

шири се кроз нашу кућу.

Са радошћу очекујем те, драги,

да направиш нам ракију врућу.

 

Шириш руке и љубиш косу моју.

Довољно за цео дан један.

Доносим нарамак дрва у скуту.

И чујем твоје благе речи:

“Важно је да си ти мени ту”.

Тренутак, а као цео живот је вредан.

 

Блискији смо сада него икада,

док гледамо белину жупе наше.

У зимској ноћи, поред ватре која светлуца.

Пламичци су надвладали таму.

Назиру се кроз наше подигнуте чаше.

Чујем твој шапат:

“Душо моја, не остављам те никад саму”.

 

Наша улица

била је само наша.

 

Слободна територија.

Ту смо учили

да као мали возимо трицикле,

па бицикле,

прве ролшуе,

па ролере.

 

Од њих смо правили троколице,

тротинете,

али не на струју као данас.

 

Играли смо бадминтон.

Девојчице ластиш и школице,

а ми, клинци, фудбал.

 

Толико смо га волели

да смо направили голиће,

организовали турнире

и увек га играли испод бандере,

због светла.

 

Данас су та времена прошла.

 

Основали смо своје породице.

 

Голићи су бачени на ливаду.

Зарасли у траву

 

Сада нека друга деца,

наша деца,

фурају неке своје фазонe

 

А наша улица

остаје само у сећању,

као најлепше игралиште

које смо икада имали.

 

Бандера још увек сија

Наш сјај……

 

Милан Ракић

Јасмина Николић

 

 

 

 

 

 

Захуктао се овај живот.

Другови моји,

са којима сам век проживео,

одлазе ,

изненада,

без поздрава.

 

Шапућем

док улазим у ноћ

прекривену пуцњима

свих оних

који су решили

да нас нема.

 

Много их је.

Али ми се не дамо.

 

Ми смо ти

који и уз жртве

побеђују.

 

Крваримо.

Плачемо.

Уз музику и алкохол,

у првој кафани

ако преживимо.

 

Много вас је.

А ми ,

моја браћа и ја ,

знамо да преживимо.

 

Да волимо.

Да певамо.

Да плачемо.

Да гинемо.

 

У времену

док смо живели ,

макар мислећи

да смо живи.

 

 

Док нам други

не узме

живот.

 

Наше животе.

 

И сада ме прогањају

мириси детињства.

 

Мирис дима

и печене паприке

са кубета

шири се насељем.

 

У то време

свака улица је имала

по неколико њих.

 

Правио се ајвар.

 

Сви су радили.

 

Очеви су доносили дрва,

понеко и пиво.

 

Ми, деца, чаврљали смо

и трчали око ватре.

 

Мајке су печену паприку

стављале у џакове

да се цеди.

 

Сутра ујутру,

ако Бог да,

 

паприка се меље,

ставља у шерпу

и дуго кува.

 

Тај мирис

увукао ми се у мозак

и ћути.

 

Чека…

 

Кад се ајвар заврши,

кува се пекмез од шљива.

 

Е, тога више нема.

 

Само још у мени

ћути,

 

можда плаче.

 

Сећам се…

 

 

Било је то прошле године,

јул месец.

 

Ноћ врућа, прави пакао.

Јутро топло,

врућина убија.

 

Кафу пијем, врелу,

мени баш прија.

 

У крошњи ораха

видим гнездо.

Чије, не знам.

 

На ободу гнезда

шарена птица

и два мала створења.

 

Главицама милују мајку.

Гледам, разнежио сам се.

Одједном,

птица одскочи,

гурну прво једно,

па друго

преко руба гнезда.

 

Занемео сам.

Гледам, не трепћем.

 

Птићи падају,

право на главу…

 

И у тренутку,

прхнуше.

Полетеше.

 

На кров оближње куће.

Добро је, помислих.

 

Добро…

 

Сипах себи

чашицу ракије.

 

Док сам је испијао,

приметих мајку,

слете и она на кров.

 

И одлетеше заједно

према Макишу.