RADOSTI Ma, zašto me samo takneš, pa se skriješ? Ne daš lica svoga da ga vidim bar, uvek kaneš na me sa neke visine; nečujno, na tren, osetim ti čar. Iščupaj mi srce, ako ključa nemaš da otključaš dveri, pa s legijom kreni, da vatrom sa baklji veo tame spališ i zauvek ubiješ tu ponoć … Настави са читањем “RADOSTI – Aleksandra Mladenović”
RADOSTI
Ma, zašto me samo takneš, pa se skriješ?
Ne daš lica svoga da ga vidim bar,
uvek kaneš na me sa neke visine;
nečujno, na tren, osetim ti čar.
Iščupaj mi srce, ako ključa nemaš
da otključaš dveri, pa s legijom kreni,
da vatrom sa baklji veo tame spališ
i zauvek ubiješ tu ponoć u meni.
Ma, zašto mi samo šapneš slatke laži?
Da istina jesu samu sebe varam,
ta čaša blaženstva za mene je gorka;
samo novu ranu na duši otvaram.
Prokuni me sobom, da ti uvek služim!
Robom tvojim, evo, rado ću se zvati!
Na panj ludu glavu dželatu svom klanjam;
samo da me takneš, mačem mi naplati!
Ma, zašto se samo pustom srećom zoveš?
K’o pahulja kopniš, na dlanu, do kosti.
Kap se tvoja suši dok luta lagano,
savršena, divna i trenutna radosti!
(C) Aleksandra Mladenović
