www.poezija.rs

L A V I R I N T

 

U lavirintu

rapomamljena zver,

dok iz ogavnih čejusti curi joj pena,

k’o luda tumara

srce ljudsko traži

da pokori ga,baci na kolena!

 

A ono skriveno

u tišini bije

pod katancem ljubavi,istine i pravde.

Okupano mirom

hodnicima duše

poručuje zveri:”Nikuda odavde!

 

Lavirint je sada

moja kuća večna!

Nevidljivog carstva ovde krunu nosim!

Ja sam srce ljudsko

i ratnik bez straha,

negasivim ognjem iz mraka ti prkosim!

 

Bijem kao bat

u drvo il’ gvožđe!

Bijem kao sat nečujno,umilno.

Katanci me ovi

vežu,al’ zbog njih

zauvek ću kucat’ u čoveku silno!”

 

Ne čuje to zver

juriša sva besna

al’ vrata do srca izmiču joj,beže.

Pa doziva zalud

grešnika iz duše

da sam svoga spasa čvorove odveže.

 

U lavirintu

raspomamljenoj zveri

i gladnoj i žednoj,sviće sudnja zora!

Zraci njenog sjaja

otključaće srce

i zanavek spržiti tog ogavnog stvora!

KAD SE PESMA RODI

 

Kad se pesma rodi, zagrme tišine

a buke zaneme, kosmos se zatrese.

I u tome činu, na dohvatu istine

iz praha nirvane duša se uznese.

 

U sebi je ljubi, neguje i taji

za puste visine, jačajuć’ joj krila,

jedan nejak smrtnik, da u tami sjaji

poput svetog grala, poput gorskih vila.

 

Kad se rodi pesma,nakon mnogih trena

kojim  broja nema od postanja duše,

nad odrima prošlim stajaće k’o stena;

spomenik od reči ne mogu da sruše.

 

Dok postoji pesnik, grmeće tišine,

zanemeti buke, kosmos će se tresti.

I u tome činu, nad grotlom istine

kad se pesma rodi ,mi ćemo se sresti.

 

PESNIK

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

On samo rečima slika,

beleži

njegove domete i njegove zablude.

Egzaltiran u zenitu

i u padu,

tek naslućuje pravu prirodu

sveprisutnog sebe u prolazu.

Osetljiv

i na najmanji pokret i preokret,

u hodu ili mirovanju,

opremljen radarima

čulnim i nadčulnim,

osmatra nevidljivo

osluškuje nečujno

i lovi misao

koja će taj isti svet spasiti od sebe samog.

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

On samo rečima boji,

otkriva

njegovu lepotu i njegov greh.

Hirovit i prost

nemaran i plodan

progutao je pilulu zvanu “Čovek”.

Osetljiv

i na najmanji trag njene gorčine,

bori se,

dodavajući joj

po kap medovine

u retkim prilikama,

u hodu ili mirovanju,

kao melem na goreću ranu

i traži lek

da je spasi od sebe same.

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

Tvoren sa ciljem

da se potopi do dna

i u mulju pronađe taj smisao

otežalih udova i razuma.

Tvoren sa hicem u grudima,

egzaltiran i u nadi

i u očaju,

on pada i ustaje,

do samog svršetka .

A on,

nije od ovog sveta.

Šteta!

 

 

ЦВЕЋЕ МОЈЕ

О, цвеће моје, проникло вас трње
и обузе мемла пре јутарње росе.
Нити вас миришем, нит’ превијам звуке
на ране и боре подно срасле косе.

А једном сте били ви пупољци душе,
краљеви без круне, довољни свом рају.
Сад остасте туђи, опијате младост, наде.
Поцепајте тај неживот проклетника на свом крају!

Надамном се свод изрони, а унутар тиња плам.
Узалудан огањ ноћи огрубелом то је плата.
Трње меко и свилено, цвеће моје, дивне варке,
не будите самртника из постеље те, од блата!

Са латица битисања, нектар слатки мој је усуд.
Нек’ ту скончам, бар за наук, свима који отров пију.
Спустите ми цвеће моје и покрите громким смехом;
Постаните трње сами, да вас трњем не убију!

Александра Младеновић