Александар Марић – РОДОЉУБИВЕ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА, о књизи “А заводи ме бескрај”

Ако бих морао једном речју да сажмем сву природу књиге Рајице Драгићевића, била би то реч сложеница из старог нашег језика васкрсла у новом телу родољубве. Зашто посежем за речју љубав на не љубије? Зато јер је љубве извор љубљу, а ова књига враћа нас на извор. Било да је то у сами почетак човека, … Настави са читањем “Александар Марић – РОДОЉУБИВЕ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА, о књизи “А заводи ме бескрај””

Ако бих морао једном речју да сажмем сву природу књиге Рајице Драгићевића, била би то реч сложеница из старог нашег језика васкрсла у новом телу родољубве. Зашто посежем за речју љубав на не љубије? Зато јер је љубве извор љубљу, а ова књига враћа нас на извор.

Било да је то у сами почетак човека, у детињу перцепцију или у сусрет са чудесним лицем прве љубави, или на место где нада извире и има је за свагда, било да отаџбини приноси запис или се опомињемо језика из кога потиче наше бивство. Све што Рајица пева, записује, потиче из завичаја душе, који једино љубављу постоји.

Александар Марић

Настави са читањем “Александар Марић – РОДОЉУБИВЕ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА, о књизи “А заводи ме бескрај””

GOSPODINE-Aleksandra Mladenović

GOSPODINE   Gospodine, tako sam prosta pred Vama. Pokrivam se  sramom sa dlanova golih, povijena k’ podu,davim se od plama, u grudima gostim sumnju što Vas molih   za kaplju veselja,što mi duša ište, dok nesvršeno  bude,da povežem niti. Gospodine, glasnice mi i zamrle vrište, jer ni reči   neće među nama biti.   Tišinu mi … Настави са читањем “GOSPODINE-Aleksandra Mladenović”

GOSPODINE

 

Gospodine,

tako sam prosta pred Vama.

Pokrivam se  sramom sa dlanova golih,

povijena k’ podu,davim se od plama,

u grudima gostim sumnju što Vas molih

 

za kaplju veselja,što mi duša ište,

dok nesvršeno  bude,da povežem niti.

Gospodine,

glasnice mi i zamrle vrište,

jer ni reči   neće među nama biti.

 

Tišinu

mi bolnu izrekoste lako.

Potpisaste perom, šarajuć’ po mesu

mome ogoljenom,što ga niko tako

nije prije Vas,u ovom telesu.

 

Ah,

tako sam truna dok stojim pred Vama.

Sva moja stignuća u propast me vode.

U dušniku ovom ostala Vam kama,

udelite kaplje, opet da me rode.

 

Iskrvarih skoro, samo eho čujem

i lice mi Vaše već nadvija tama.

Poslednja mi mis’o Vas dok mukujem:

“Gospodine,

                       tako sam prosta pred Vama.”

BOL-Aleksandra Mladenović

BOL   DLANOM O DLAN GNJEČIM DŽELATA U SEBI, SVE DOK NE SMRVIM SAN ŠTO NE PRESTAJE, O TEBI.   ĆUTANJEM KUPIM RAZNETOG DAMARA PRAH I  SVE JAČE RUKE SPAJAM ŽRTVA I ZVER , U  ISTI MAH.

BOL

 

DLANOM O DLAN

GNJEČIM DŽELATA

U SEBI,

SVE DOK NE SMRVIM SAN

ŠTO NE PRESTAJE,

O TEBI.

 

ĆUTANJEM KUPIM

RAZNETOG DAMARA

PRAH

I  SVE JAČE RUKE SPAJAM

ŽRTVA I ZVER ,

U  ISTI MAH.

ЗЛАТНО ЗРНО – Александра Младеновић

                                    ЗЛАТНО ЗРНО  Нестајем лагано са уздахом сваким и ништа сем пакла ме не може снаћи. У венама пути све су краћи, краћи Ја ходам ка крају кораком лаким. Нестају заувек све најлепше риме које су хтеле кроз мене протећи. Сад већ туђа крила, шире се ка срећи ка невином срцу,без јада, … Настави са читањем “ЗЛАТНО ЗРНО – Александра Младеновић”

AleksandraMladenovic                             

 

 

 

ЗЛАТНО ЗРНО 

Нестајем лагано са уздахом сваким
и ништа сем пакла ме не може снаћи.
У венама пути све су краћи, краћи
Ја ходам ка крају кораком лаким.

Нестају заувек све најлепше риме
које су хтеле кроз мене протећи.
Сад већ туђа крила, шире се ка срећи
ка невином срцу,без јада, без зиме.

Нестајем, а да још нисам ни пронашла
у утроби зрно златастога праха-
труну што сија без срама и страха
да осветли кутке где је тама зашла.

Нестаћу  полако и нећу ни знати
да ли је то зрно икад постојало-
да ли је у мени барем на трен сјало
и да ли ће икад моћи да ме врати.

Настави са читањем “ЗЛАТНО ЗРНО – Александра Младеновић”

MOMČE MLADO – Miro Beribaka

Momče mlado     Dograbi se momče mlado, vito i stasito, jošte nedozrelo, trešanja zrelih i prezrelih, lijepih, rumenih, odviše smjelih, uzeše mu srce uzavrelo. Dograbi se momče, čeg’ je rado…   Navadi se momče mlado, života željno, drčno, bezobrazno, da svaku trešnju drukčije bere, nektare ispija njine, pohotno ždere, k’o svaka mladost, slijepo kuražno. … Настави са читањем “MOMČE MLADO – Miro Beribaka”

Momče mlado

 

 

Dograbi se momče mlado,

vito i stasito, jošte nedozrelo,

trešanja zrelih i prezrelih,

lijepih, rumenih, odviše smjelih,

uzeše mu srce uzavrelo.

Dograbi se momče, čeg’ je rado…

 

Navadi se momče mlado,

života željno, drčno, bezobrazno,

da svaku trešnju drukčije bere,

nektare ispija njine, pohotno ždere,

k’o svaka mladost, slijepo kuražno.

Navadi se momče, čem’ je rado…

 

Zasiti se momče mlado,

stasalo jako, životu vično,

trešanja tamnih, odavna prezrelih,

ne više jedrih, pohota svelih,

kojim’ se dav’o nesebično.

Zasiti se momče, čeg’ je bilo rado…

 

I poželje momče mlado,

vito i stasito, već dozrelo,

mladu trešnju, jošte nedozrelu,

da je samo za se čuva, domi,

nikom ne da, grane da joj lomi,

da joj dadne ljubav vrelu,

dok još nije momče prezrelo.

I ostvari momče, čemu srce žudi…

 

(C) Miro Beribaka