www.poezija.rs

I NEMIR I SPOKOJ

 

Spopaše me noćas dva zla tiranina;

prvi, veza članke sred mračnih dubina,

drugi, vinu šake nebu do visina,

te raspeta stojim međ’ njinih daljina…

 

Silim te aždaje, u njinoj sam vlasti;

gorki nemir cepa spokoje od slasti,

sladak smiraj zna u nespokoj pasti,

slatki mučitelji spasa i propasti!

 

Kako će da služi, pod njim’ da preživi

ova slaba duša, koga sad da krivi?

Da li spokoj nemi  kojemu se divi,

il’ taj bolan nemir što joj uzdah privi?

 

Spopaše me noćas dva zla gospodara;

prvi  vrela kob je što venama hara,

drugi, melje drob dok blaženstvo stvara;

Previše mi milovanja njinih i šamara!

 

Raskidana bivam čas srećom čas tugom;

u gluvoj sam noći ni s’ tamom ni s’ dugom;

Ti, dvoglava alo, začara me krugom,

što se desi meni, a ne nekom drugom?

 

Sa nemirom pustim osmehom se borim,

a spokoje suzom želim da sagorim;

Tiranini moji,ja vas se ne bojim,

dok međ’ dalji vaše, sad raspeta stojim…

 

Aleksandra Mladenović,2009.god.

POVRATAK

 

Parče nečije utrobe

kao teret usuda

otkinulo se jednog podneva.

Ne nosi ime….

Samo smešan smisao vuče za sobom,

nejasan trag,

trag koji se oseća na zadah

te iste utrobe

iz koje se strovalilo

u ponor života….

Mesili su taj komad testa

spretne ruke

nekih drugih telesa.

Udarali su po mekoj glini

i ona se sama

vlažila sa svog izvora….

Na vetru i mrazu

sunčanih dana

okorela,

nastala je velika grumen….

Ne naslađena sobom

žedna, bezimena

nijednu kap ne ispi

sa davno presahlog zdenca….

Sada šalje pse

da je nađu i vrate nezačetu

sa mirisom čistote….

Hrana vučijem rodu

mrvi se teška grumen

nad njihovim glavama,

suva kao urna prosuta nad rekom….

Sada šalje ptice

prahom posutih krila

milionima podneva unazad

do izvora……

do kraja…..

do početka……

NIKADA

 

Nikada ne besmo za istim stolom

svaki sa svojom čašom u ruci;

A, ipak, opijasmo se istim bolom,

prijatelji moji, po pesmi i muci…

 

Sa oštrim ralom poorasmo njive

obrasmo sa livada sve što zamiriše;

Prokletnice, pesme i sada ste krive

te kopnim pod vama sve više i više….

 

Nikada nam oči pogled ne sretoše

u rimama samo gledaše se jasno;

svi junaci u njim sada izgiboše

na bojište ovo mi stigosmo kasno…

 

K’o melem na rane, previjah te reči

zgrčena pod Lunom sa osmehom raja;

Prijatelji moji, nek’ ništa ne spreči

osećaje silne da gore bez kraja….

 

Nikada nam isti vetri lica mili

samo noć to kišna nad srcima pada;

Prijatelji moji, ma gde sada bili

       sa vama se lakše i živi i strada….

 

dragi pesnici,Vama da dar…..

 

BUĐENJE

 

Urča zora, ne mareći za me

nemirno jutro okrznu mi rame;

to svileni veo dana se prosu,

pa čipke bele natopi u rosu.

 

Kome još sviće ovakva lepota?

Čije senke prosipa ova divota?

Da li još neko žubor dana sneva,

da zarudi život, u tren, k’o da seva?

 

Bljesnu munja srca, ove zore rane

iz mastila neba razli na sve strane;

da povrati ono što ponoć joj uze

i šapnu mi tiho, u kragnu od  bluze:

 

“Onaj što me posla u odaje ove,

da budim te,djevo, i iz čaše nove

dam ti žive vode, okupam te njom

darove ti šalje, ispod duge dom.”

 

Ja otvorih oči, sve sam jasno čula,

pan zasvira jasno iz hiljadu frula

da su zemlja, nebo i reka duboka,

sva bogatstva sveta,u zenici oka!