Ja sam štoperica, a ne žena
-jednom brojčaniku,
on će već znati kom-
Ja sam štoperica, a ne žena
koja odbrojava rasparčano nevreme
na čestice loših trenutaka večnosti…
Pritisnuta jednog podneva,
ispuštam ništa do ravnomerno otkucavanje
okeana beživotnih stotinki
dosadnih ritmičkih ponavljanja
cifara bez izvora i ušća
tek ničega koje niušta otiče…
Zar nisam?
Svaka druga je zasigurno žena sem mene…
već zadihane štoperice koja ne čuje ništa
do pretakanja nula jednih u druge
reprizno….dosadno…….,sama
čvrsto stisnuta u pesnici Sudbine….
Zar nisam podešena do konačne
brojke čije ime slutim?
Ja sam mašina protiv vremena
koje me sabija u prasak.
Da li smeš da je zaustaviš?
Da prekineš pojanje kuckanja?
Šta će tada biti , a da već bilo nije?
Hoće li stati vreme ili nevreme?
Hoće li nastupiti udarac pesnice
koja je srasla za moje ledeno telo?
Ćutiš?! Naravno!
Pusti me zato da štopujem momente neživota…
Pusti me…..reprizno…..dosadno…
Ja nisam žena već metronom
za ritam nereda, besa i samoće….
Zar nisam?
Svaka druga je zasigurno žena sem mene…
već onemoćale štoperice
čvrsto utisnute u brojčanik Sudbine…
u pesnicu Zemlje…
u nas…
