Major Ciga Poema Svi me zovu:’Major Ciga’ jer to moju želju krije, a zastavnik sam i komandir prvog voda baterije. Kad sam bio mlad i lep ko slika- prva liga, izreko’ se da ću i ja major biti… A jedan šeret razbibriga, razboriti, nadenu mi novo ime ’Major Ciga’. U osječkom garnizonu, u haubičkom divizionu … Настави са читањем “MAJOR CIGA – Miljojko Milojević”
Major Ciga
Poema
Svi me zovu:’Major Ciga’ jer to moju želju krije,
a zastavnik sam i komandir prvog voda baterije.
Kad sam bio mlad i lep ko slika- prva liga,
izreko’ se da ću i ja major biti…
A jedan šeret razbibriga, razboriti,
nadenu mi novo ime ’Major Ciga’.
U osječkom garnizonu,
u haubičkom divizionu
zbog Slobode,i ja-Major Ciga-
prvoborac i sin puka*
imah mnogo, mnogo, briga
i vrlo često grdnih muka…
Odava’ se pesmi, igri i veselju…
U Retvali- u osječkom zlom naselju,
ko muzikant i Ciganin, rasni, pravi,
sa džumbusom džumbus pravi’.
Zbog Slobode ponekad bi’ s posla zbris’o
a ujutru, na raportu, ko niko bi’ nagrais’o.
Zbog Slobode čiste, prave,
odreko’ se oficirske časti, slave…
Nisam mog’o da podnesem ni račune
za stan, ogrev, struju, smeće, vodu…
I odluči’ u znak bune i pobune
da se vratim u čergare- u Slobodu.
Kraj Osijeka, u Pustari,
živeo je Cigan stari.
Sudbina mu namestila gorku klečku:
tešku astmu da jedva diše
i ne može da hrani više
ćerku, konje i alavu, suru, mečku…
Ja ti onda na brzinu pare skupi’
i od starog Cigančicu, konje i medu kupi’.
Stari Cigo iz Slobode u dom ode.
A nas dvoje uz poljupce tople, blage,
upregosmo mlade ate u šarage
i krenusmo na čergarske pute drage.
*
Otkud Ciga prvoborac i sin puka?
Pričaću vam, na početku s puno žara,
a kasnije s mnogo bola, tuge, muka,
o životu i nesreći najdražih čergara.**
Na istoku sunce dok se žari,
čerge kupe, na put kreću veseli čergari.
Sa zapada dok još sunce tiha brda zari,
bivak prave, vatre pale, umorni čergari.
Po večeri, uz balonče vina,
zacvileće tiho violina…
S pesmom, s plesom, uz kikot daira,
Cigančice do ponoći neće imat’ mira.
Ludovaće dok nestane vina
i zamukne stara violina…
Al pamtiće livade i travke
kako grle i ljube garavke…
**
Imao sam porodicu i časnu i finu:
oca, majku i strica i strinu.
Voleli me kao boga-
svog čapkuna- sina jedinoga…
Jednog jutra otac reče:
“Ajd’ u šumu- tamo seri
i suvarke još naberi.
Trebaće nam za doveče!”
Kad se vrnuh, ja izgubi’ dah:
Kraj šaraga krv se slila-
mrtva moja porodica mila!
Poklale ih zle ustaše
i otele konje naše.
Malo dalje kraj topole
nađoh strinu i majku, gole…
Silovane, pa zaklane…
Do podne sam kop’o jamu,
i sa’rani’ oca, strica, strinu, mamu.
I dalje sam kraj njih rid’o, url’o, jec’o…
Posle podne malo jedo’
i zavapi’:U planinu ‘ajdmo, meco!
Pogleda me medo bledo
i, uz muku, krenusmo ka Papuku.
Tako jadne, tužnih lica,
presrete nas izvidnica.
Imali su kape razne, svakojake,
i na njima petokrake…
“Ko si, či’si, kud’ si poš’o, ko te šalje?
Kreni, s mečkom, napred, dalje!”
Kad im reko’ šta se zbilo,
komesar me pogledao vrlo milo:
“Verujem ti, evo ruka!
Od danas si novi borac i naš sin puka!”
U ratu sam dogurao do vodnika.
Džaba orden, čin, prihodi,
i… prazne priče o Slobodi-
“Istina je -kažu Romi, stari ljudi:
‘oćeš sreću i Slobodu- čergar budi!”
Septembar, 2009.g
Miljojko Milojević
