www.poezija.rs

OŽILJAK

 

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

Plačem tugom jadnih grobara

što preduboko satima jamu kopaju

i vuku težak mermer

u skladište memljive praznine…..

Pogledaj mi ovaj ožiljak

na stomaku.

Tu je izvađen- prvo život,

a onda i ljubav bez gospodara…..

 

Smeš li opipati mi rez

još topao i nezaceljen?

Ja sam tek duh, nek’ se ne boji

nam dodira živa ruka……

Ah, da je to mogla načiniti

pre ovog ukopa, pre zaglušujuće muzike

zvona, ćutajućeg čutavih 40 godina,

koje je uzviknulo-Više ne!

 

Smem li da sednem pored tebe

i volim?

U ovo doba kuge i pacova u nama

bez života,

da volim ljubavlju bez vladara,

u mermeru uklesana,

okovana ledom u  pregradama skladišta

u koje će sena

smrtno ranjene košute-

loviti jelena svog u snu………

 

Smeš li da sedneš kraj mene

i nastaviš?

Nastaviš dalje, što dalje

od onog mesta na kom ne mirujem,

na kom sam ostavljena sama,

sa zamrznutom srži i kostima,

kao fosil tkiva ljubavi.

Nastaviš dalje  od mekog ožiljka,

te tople sluzokože čistilišta

i poslednjeg gonga koji plače

u meni,

nastavi, nastavi……….

 

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

 

 

NEMOGUĆA

K’o zvuk što iz ušiju beži….

k’o glas što u glasnice žuri…..

Nemoguće je……

K’o Zemlja što se oko Svemira vreži……

k’o puž golać u svojoj ljušturi….

Nemoguće je…….

Настави са читањем “NEMOGUĆA – Aleksandra Mladenović”

SETVA I ŽETVA

Dva jednaka krda,drugi predvodnici, svako grlo istovetno-svojim slovom, živa su i mreju pod nebeskim krovom. Dve konjice iste, al’drugi  konjanici.

Prvo krdo seje,semenjem i zrnom, izrovane brazde k’o godove puni, prošarano veze biserjem po kruni, rađanja-po redu,u belom il’ crnom.

Ne ostaje za njim trag,utihnulo tlo- da šibaju ga vetar, kiša i vrelina, dok bujaju tajnama iz utroba istina, svake grude što nosi il’dobro il’ zlo.

Opasnije biva što mirišu sapi im jače, te opojne lati putujuć’ do ličnog trona, (polja maka ,šipaka,ljuljaju se zvona k’o rumeni Mesec) i u tami zrače.

Drugo krdo žanje-mačem isukanim, plemenitim rezom sve stabljike seče, korenja im cvile, sve dok ne poteče- potok meda il’čemera,putem zasejanim.

 I ne pita vreme, nit’ kada mu je čas, nastupa u trku otkosom što strada, tlom tišina grobna il’ radosna vlada ,dok reže i poslednju slamku za spas.

Dva jednaka sveta, druge kriju kobi, svaka pruža pošast krdu iskušenja , živa su i mreju dnu laži i poštenja, to setva i žetva, konjice što u utrobi -postoje odkada je promisli postanja, da proseju kukolj,žito,semenje i kam’.

Jahači su tu, od kuda i od kada, znam- da shvatiću semenom  soli  pokajanja.

   SEĆANJE

 

Setih se

jutra koje nikada doći neće

jutra s njim;

te vragolastog osmeha

na rubu usne

dok vraća ga iz sna

samo meni.

 

Setih se

i ploda ljubavi naše

koji nikada začet biti neće;

i bezbrižno

svedočiti mu

da njegova sam samo.

 

Setih se

naših zajedničkih kutaka

kojih nikada biti neće

nikada s njim;

i umiruće treme

pred očima vranim

i korom jutra

dok sve bunca da

on je Taj….on je Taj….

 

Setih se.

SLIKA

 

                                         U umu

kistom ljubavi

nas oslikavam.

Svaku neravninu,

krivinu našu,

i korov ocvao

u nicanju

orošen raspršenim

kapima znoja…….

                                              U srcu

harpunom nadanja

nas klešem.

Svakim trzajem

stihove ti noktima

u mišice zarivam

golicane

plamtećim nemirom…….

                                          U duši

šakama neba

oblikujem nas.

Svaki kubik daha

koji će u nas uteran

i isteran biti

i vrhove Kilimandžara

zatrpane

snežnim belucima pitanja……

                                                     U kamenu

slasnim zapovestima

nas ozakonjujem.

Svaki načinjen

greh

biće zapisom išiban

a nenačinjen

bršljanima strasti ugušen…..

                                            U sliku

paletom smrti

nas oslikavam.

Svaki tren

neuhvatljiv

u nju ću sabiti

i kanjone i klance

još neurezane,a

orošene slapovima želje…….