Kao gost u svojoj kući,
k’o domaći u tuđini,
k’o suđenik na stratini,
osjećam se putujući…
Tuđini
Svaka duša putujuća,
taman oblak sobom nosi,
iznad glave. I prkosi,
bez počinka i svanuća.
Nijemo gleda zemlje tudje,
niti vidi, niti čuje,
samo ćuti, radi, ćuti
i ponižen ne trepnuti,
svoje sutra iščekuje.
Sve je lijepo, samo luđe.
Zemlja strana, svakog dana,
ište danak, kapcu krvi,
kilo znoja i dva snage,
igračke mi daje drage.
Nit poslednji, niti prvi,
izgubih se sred bezdana.
Ko li jesam, ne znam više,
mladi starac il’ star mladac,
s’ rodne grude ne odrodjen,
novoj zemlji ne prirodđen,
sustiže me jadni jadac.
Osta srcu da uzdiše…
(C) Miro Beribaka
(Прочитано: 56 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.539 пута)
Svaka cast Miro!
Milisave,
hvala za komentar, pozdravljam te,
Miro
Rekoh ja da dobrog pesnika nema bez dubokog bola i jos dublje tuge. I eto tu je pesma da nas tesi. Da izvines, do vraga i mi i pesme. Odlicna ti je pesma dragi prijatelju.
Aleksandre,
hvala ti druže za pohvale.
Tačno je da bol i tuga radjaju pjesmu, ali sve je dobro dok Jesenjinov “Crni čovek” ne počne da se mota okolo ili na primjer, do poslednjeg stiha iz one Šantićeve “Na povratku”, itd.
Poydrav, Miro