Грех – Љубав – Мирјана Шарац

Разголићена,
обамрлих чула
ево стојим над још једним безданом
што мами ме у неповрат, да одустанем, да побегнем
да се препустим том паду закржљлих крила
да још један клепет крвљу својом замах осети

Па нека се распаднем
Ко даx, мисао
Ко сен
Жеља ил туга
Крај
Сан – Кошмар
Ил овај Очај што
Разара душу
Кида поглед
Черечи сан

Огољена пред безДном ко пред собом
Парам, крпим
Одшивам па пришивам
Опет
Умом неУма
Преципирам немогућност
Немоћ

Осудила ме је без одбране
Отровала
Глумила, играла па заводила
А онда, ко отпадак – исцедак гноја
са већ зарасле ране
Одстранила
ко вишак

Њој не требам ја
Ал она мени да!

И ево гола од бола
Очаја
Мрачних погледа
Осуда
Пресуда
У тамници
Над понором
Пружам стопу, да кораком
Покажем колико сам
Чиста и невина
И оставим је
Одстраним је
Ко што је Она мене
Немерљивим адом
Који очекује ме
Спремна да закорачим
У ту земљу
Јалове Љубави
Која се никад не роди!