Лакше би ми било да те тада,
под овим липама, нисам срео.
Косу боје жита не бих заволео.
Од првог трена, ти ниси била
за мене само жена,
већ нешто много, много више,
што сваку недоумицу брише.
Тада сам сваку твоју реч помно пратио.
Не би ли те схватио,
разумео бар макар мало,
не знајући зашто ми је до тога стало.
остали доста дуже,
као да су те руке хтеле
нешто мени да пруже.
Можда сам све ово,
ја тада видети хтео.
Тада сам те, знам,
искрено заволео.
Отишла си од мене истога трена.
Много се тога ломило у мени.
Шта ме то вуче ка тој жени?
Није то коса ни крхко тело,
није то израз збиље на лицу,
већ је то оно, када се жена
претвара у звезду луталицу.
Ти си тада за мене
била птица у лету,
оно што разбија моју сету,
нешто што у животу све покреће…
Оно што се само једном среће.
Ово међу нама,
можда и није била љубав.
Или се то мени, тако чини.
Шта, ако је само крик човека у тишини?
Ја и сада не знам шта је.
Волео бих дуго да траје.
Да ме воли и ништа не пита,
жена са косом боје жита.
ПС.
Песма је посвећена само једној жени,
која је успела да запали ватру у мени!
© Протојереј Миомир Јевтић, Алексинац
