ПРОЛАЗНОСТ
Жута река, блатна река,
јури у смрт, мору.
И носи све:
срушене обале,
почупана стабла,
празне колевке,
изгубљене сне…
Пливам уз воду.
Гле, небо се разведрило,
певају птице,
врбе олистале,
пролеће станује на обали…
Балвани плотова
лете ми на главу.
Тонем. Обала зове.
Балван пролете!
Узлећем да дишем.
Још само данас
и никад више.
Жута река, блатна река,
лети мору.
Спаса ми нема,
а птице тако лепо певају.
Свест би да задремам,
да окуси лепоту отпора…
Ево и људи на обали,
чудно ме гледају.
Ни мотку да ми пруже.
Ко да ништа не виде,
или се доброте стиде?
Река тече,
ни трага мосту спаса.
А зашто пливам?
Драга ме одбацила,
низ воду пустила,
па с другим слуша птице!
О реко, избаци ме на обалу,
злобници да видим лице.
Река тече, играју звезде
скупљене на валу.
Река тече мору,
да се убије!
Да склони све
у музеј свога дна!
И мене и снове!
И муљ живота!
Пливам узводно,
а река тече, тече, тече…
© Љубодраг Обрадовић
