ЉУБАВНА БАЈКА
Срели смо се у сутону раном, освоји ме твојих очију жар,
истога трена тада сам знала да си ми од Бога најдражи дар;
слутила нисам да ћу те срести кад се Сунце за хоризонт губи,
да ћу завoлeти очи снене, које ће срце вечно да љуби.
У глави звона за узбуну звоне, док срце немирно туче,
хтела бих нешто нежно да кажем, али ми чудно речи звуче;
немо се само ослањам о тебе, а душа лако подрхтава,
где се до сад’ крила љубав ова, мислила сам да чврстим сном спава.
Дал’ то птице певају песму љубави, што се само једном роди,
ил’ нам звезде осветљавају пут ка срећи, што нас лагано води;
нико од нас сањао није да ће нешто овако да се деси,
целог живота тражили љубав, ал’ можда на погрешној адреси.
Ухвати ми руку, поведи тамо, где се Месец са Сунцем спаја,
створимо најлепшу љубавну бајку, у цветном врту нашега раја.
© Јасмина Димитријевић
Загреб
Категорија: Одрасли песници