Dal’ sujeti igde ima kraja,
da li pakost može biti večna,
što blatite zvezdu čistog sjaja,
duša vam je sva bezčelovečna.
Što znanije u vama ne živi,
sladost vaša u laži je svela,
zar će iko pesmi da se divi,
dal’ će iko pamtit vaša dela.
Samoljubci sebi orden daju,
neistovstvo vaše nema kraja,
katran seju mada dobro znaju,
moja zvezda ima više sjaja.
Sad praštam vam male ljudske hulje,
srcevedac u meni već klija,
kada prođu sve vaše oluje,
moja zvezda opet će da sija.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 37 пута, 3 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 474.652 пута)
