Будим се, отварам очи!
напољу већ свануо дан!
ја сам тако тужан,
иако ми је рођендан!
Лагано излазим на терасу,
дoлe гледам са деветог спрата,
трудим се да гласно не јецам,
да не пробудим сестру и брата!
Сецам се прошлих година,
свих својих рођендана,
када је цела моја дружина,
била на рођендан позвана!
Улазим и на столу видим,
цртеж што невеште руке нацртале!
и ако није уметничко дело,
то је дело моје сестре мале!
Крај цртежа, похабани меда,
к’о да заостао из прошлог рата!
биће ми драг и чуваћу га,
то је поклон од малог брата!
Правио сам се да не чујем синоћ,
маму како плаче док торту прави,
тако мала, ал’ бице најслађа,
прављена је с пуно љубави!
Знам да је и тата веома тужан,
што неће имати, шта да ми да!
најсрећнији сам кад’ ме загрли,
вoлeо бих да то може да зна!
Чекам да се пробуде,
надам се да ми сузе неће видети,
данас пуним девет година,
суза се морам сада стидети!
Сад сам велики дечко,
код мене не сме бити плача!
а наша велика љубав,
од свих бoлeсти, биће јача!
© Jасмина Димитријевић