ПЛЕТИСАНКА – Душан Комазец

Неки цветови расту из суза што су пале,
избокориле тихо ниску ђердана златних,
а ми, никли из среће јек смо „улица блатних”,
неспокоја и чежњи што бол су изаткале?

Мамио сам те ноћас шапатом тужне птице
гледајући у небо где луталице језде,
што простирањем својим у беспућу се гнезде.
Спознао у тренутку да призвах несанице!

Шеташ мислима мојим, по тој бескрајној цести
где увек добродошла доносиш уздах зиме.
Као пахуља нежна нестајеш попут плиме.
Краљице моја снежна да л’ се требамо срести?

Још увек чујем одјек нашег несталог лета
Поноћ бисерног сјаја жељне душе је такла.
Отворена су била врата раја и пакла.
Ми пожелесмо светлост тамнога вилајета@

Као најлепша песма, којом буде славуји,
дохујала си чедна тражећи извор страсти.
Смањив’о сам се често, да би ти могла расти,
слушао када одеш тишину, како бруји!

Залуду су нам биле чежње и снохватице,
поломљено је нагло наше копље на двоје.
На разбоју смо мамном исткали неспокоје,
уместо плетисанки творили несанице?

Ако нас не обасја поноћ бисерног сјаја,
отвориће се стазе беспућима што ишту
дах заборава, јер смо пали на узлетишту.
Наш пакао ће бити пролаз до врата раја!