Извири прозиром у жуборно срце
обгрљено што је можда велом туге
или враголијом призови врхунце
нетакнутог трена тек рођене дуге.
Уснуо повени у повоју сету
што би неспокоју двери да отвори.
С’ њим да одлепрша у немирном лету
несаници да је из бола извори.
Бестрагијом повиј тек зачете слутње
и не слушај тада сат на зиду клатни,
јер сваки откуцај мирише на ћутње
и тренутак хујни, зовом неповратни.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 53 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.276.185 пута)