Чије су оно вране над нашом њивом брате
које васцелог дана краду твој безмерни труд?
Да л’ су те црне сенке у стопу што нас прате
предзнаци нових зала и тужних обзорја руд?
Од њих се не види небо нит’ сунца најлепшег плам.
Минуо пој је птица, веселих воћњака руј.
Тишина свуд’ је ледна као да ближи се крај,
само долином сетном ветра се пролама хуј.
Сваком сузом из ока што пече као пламен
призиваш дах олује за поља жедна кише,
а небо немо ћути, тврдо ко’ мрамор камен
са поветарцем туге поток ти с’ лица брише.
Рођени крви моја, живиш ван времена злог.
Не знаш зашто нас стално обзорја тужна плаше.
Ово је опомена, Вишњи нас кажњава Бог,
јер вране изнад њива, све су то сенке наше.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 113 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.562 пута)