НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец

Ево ме! Пристигох Бог зна с’ којих страна
огрезо у болу због вечитих буна,
душе што завапи због немилих рана
и због чаше жучи што стално је пуна.
 
Шапатом ме сени прошлости што зари
Призивају снима недозрелим, који
у ноћима мамним, кад бдију сањари

обгрле ме тугом што се стално роји.

 
Недоречен мамим бесмисли из главе
и сутоне душе где бокоре ћутње,
па између немих речи кад се јаве
проналазим, само тишине и слутње.

Прозрео сам судбу. Куда даље ићи
када сви путеви затрти су прахом?
Насумице ходим, бог зна где ће стићи
срце, што ромори са болним уздахом.
 
Ал’ још увек с’ надом да све биће боље,
ко’ несташни лахор што ништа не мења
прохујавам снено кроз пустошно поље
изгубљених чежњи и несталих хтења.
 
(C) Душан Комазец