У праскозорју рујних вресова
полетни горски лептир лагани,
лишен „одеће” и свих бесова
пожеле, да се мало „драгани”.
Већ, у почетку хујног хитања
сусрећу њега разни светови,
неодговори на сва питања.. .
Мириси, којим маме цветови!
Иако жељан великих хтења
њега привлачи „Поље малено”;
Поље голготе и Вазнесења,
сузом векова што је жаљено.
Чуо је, „тамо” расту божури!
Пред њим је само тај дан једини!
Зна, неће стићи, ипак пожури.
Нејака крила с ветром сједини.
У пољу црква и Крст дрвени
што не хте ником да се покори.
Око њих божур, к’о крв црвени,
што из ње ниче, мре и бокори!
Последња игра нежног лептира
беше заносна, безмерно чила.
Сутон му „песму лабуђу” свира,
божур, бехаром целива крила!
Док вечност љуби он се не каје.
јер је спознао да „последњи лет”
игра је која бескрајно траје.
Њега, у ствари, сад напушта свет!