СЛЕЗ У БАШТИ
Понекад тихо навучем
завесе на своје срце,
па га у тами лечим
маштом и сновима.
Буде ми тешка јава,
спознаја и обмана,
светлост што буди ме
и куца о прозор.
Понекад се сакријем
у ризници од злата
пуној снова и успомена,
сунчевих стаза и
башта слезове боје.
И опет ме има у шуми
спавам са вуковима,
смешим се духовима,
причам са патуљцима.
И Жућка је са мном
весело маше репом,
са небеске дуге сишла
баш код дединог ораха.
Опет дохватам Месец
грлим га рукама детета,
градим кућу од песка,
лишћа и убраних звезда.
Светле ми у башти
слезове боје
крај куће из маште
у дну срца, на крају приче.
Где ме као ветар чекаш ти
да нежно зањишеш завесе
пустиш Сунце у моје срце,
повратиш веру у љубав и људе.
(C) Данијела Јевремовић
(Прочитано: 47 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.558 пута)