Категорија: Veselin Mandarin

Не желим да ми ветар отвора врата,
па на сваки шум да се будим.
Не желим да дочекам старост,
у којој мртвака у себи будим.

Да ми је да живим,
живим, само један дан као човек.
Псето нисам у овом животу,
пробудите ме ако залајем.

Не желим да пијем рујно вино,
да се правим, да се добро спрема.
Не желим да лажем мајку и оца,
син вам живи од данас до сутра.

Веселин Мандарин

Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.

Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.

Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.

Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.

Веселин Мандарин

Све љубави у мени живе,
и након твоје смрти, бесмртно воле.
Све патње у моме врту гостују,
без длаке на крацима, звезде их госте.

Све љубави у мојим рукама станују,
прашина, чежња и бол,
ма какво покајање.
Кроз њих само још
немаштина није промакла,
уморне су руке од немања.

Све љубави ка тебе ме воде,
скинеш ли маску, и снажно се узбијеш,
оживечу, проходачу и опет ћу волети,
у граду, у граду који само љубав воли.

Све љубави носе капуте,
душе су им чисте, образи румени.
Само наша љубав беше гола,
гола, као на дан рођења.

Све љубави у теби живе,
прстење среће ка бескрају носе.
Само наша љубав боли и моли,
моли, опет да је родиш.

Веселин Мандарин

Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.

Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.

Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.

Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.

Веселин Мандарин

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин

Zatvori oči i želju mi poželi
onu našu jedinu;
nemirne snove oteraj od mene,
život da srećniji mi bude.

Zatvori oči, srce mi zaludi
duše deo sa anđelima deli.
Glas unutrašnji kožu zanjiše,
telu mom jedini si lek.

Zatvori oči, u život me vrati,
oko moje tebe želi;
suze čoveka zabole,
na promenu vremena.

Nema te, a tako te potajno osećam
Želim te a tuga me prokleta preseca
Uzmi me, i nežno mme u zagrljaj smesti,
čuvaj me, jer nećeš me ponovo sresti.

Bole me noći one puste i prazne
svemir je uzeo sve ove dane.
Vidim te kad sunce ode sa strane
trebaš mi a noć nikako da padne

Život je nestao u jednome trenu
Oči od suza sve više me peku,
Budim se na osećaj mirisa tvoga
padam na pod jer nevreme se sprema.