Категорија: Uncategorized

Умирем полако , у загрљају глупости . Смисaо живота, посвећен себи, бледи .

Муке претварају љубав у расхладну витрину , где зима излаже сулуде примерке своје вечности .

Умишљени уметници подсвести убијају послушнике оштрих зуба .

Жиле куцавице траже шљивовицу , тресу се од љубави , без обзира на истину .

Слатки додир ништавила хвата оне који га неизмерно воле . И тако , годинама

 

Песма о зашто.

Сањам још увек , да трчим боса.

Сањам још увек, да моје образе

умива јутарња роса,

Сањам и пахуље на длану

топе се , док се будим нестану.

Зашто ми дан  однесе сан?

Зашто ми данашње пахуње не врате

ондашње безбрижнe сате?

Да трчим по трави,боса

да гледам како по ливади

пада јутарња роса .

Зашто ми мир замени немир?

Тонем  у очај,тужни су дани,

Зашто је тако кад човек стари?

Зашто су боје тамне?

Зашто ми срце  парају ране ?

Желим и сада  као некад

да у мени гори нада,

да сањам да волим

и све тамно  у сунце обојим.

Зашто ће сваки будући дан

сутра бити јуче?

Јасно ко дан зашто ме такве

мисли муче.

 

Кашље ветар у крошњама уморне тополе , опомиње редом све , да се време уморило, да се одмара .

Када ми станемо , стане и време  на које одавно пада прашина заборава , покривајући све наше мисли о великом стварању .

Све велике мисли створене су давно , пре самог процеса стварања.

Сваки трен прогута време потребно да се роди нешто велико , као живот , који прекратко траје да би све наше мисли испунио .

И када оно стане станемо и ми . Крај

Док лутам овим животом , као скитница , скупљам изгубљене тренутке своје чежње , за бескрајном судбином која не шири скуте над мојим путем.

Белосветски карактери изгубљених нада саплиће се о промашаје свих нас сиромашних , надом преварених јадника , што живе животом бескичмењака.

Не могу , или не знају , да створе своје царство . Мисле да мисле , а не мисле ништа.

Пропадају несвесни да иза  свега.

Нема ништа

 

Посматрам све око себе , и губим се мислима . Расквашеног јутра , суморне, улепшане истине .

Губим се у просторима моје прикривене стварности , у ружној учмалости , закопаној дубоко у прошлости свих пролазних фатаморгана .

Моја савршена , успавана стварност која полако, годинама убија моје снове пуне алкохола и пијаних прича из детињства .

Моје промашене животне приче , пунe чемера , лажних пријатеља , испијеног пива и кошмарних снова .

И вечите туге…мога Ја .

 

Прошлост ми краде мисли, садашњост ствара збрку , док се будућност смеје .

Истина , она не боли , она је горка суштина праве стварности .

Она опомиње , да је једина истина за све што мисле да су паметни .

А они праве грешке које испаштају други , они који су за то предодређени .

Велике мисли трују слабе , претварају их у робове спремне на све што други избегавају .

И тако уништавају себе , своја покољења , своју могућу будућност праведног избора .

Нису свесни.А и зашто би ?

Мисле , да знају најбоље .

 

Безбрижан сам , не мислим ништа Трудим се да будем невидљив и нечујан.

Стрпљиво чекам да дође моје време. А док чекам , бежим од себе.

Што мора да се деси , десиће се. Али скривање боли , много боли .

Време је лудо и безвољно , лаж и обмана царују . Све то вређа моју интелигенцију .

Истина је данас најскупља ствар . Зато чекамо , јер и стрпљење има цену .

Једног дана исплатиће се.

 

_________________________