Добродошли!
Ветар разноси догађаје ноћи, као шишмиши што лете преко ливаде .
Развучени осмеси звезда показују привид јутра , узбурканог мишљења .
Јутро шапуће о мирисима пролећа што предосећају олују рођену у срцу .
Сав тај хаос остаје у одјецима крика који излази из мојих груди , прекривених маховином историје што ћути .
Лептири јуре кроз ваздух , дочаравају непостојећу мирноћу пајаца што плачу за сном изгубљеним у предсказању јутарње слободе мисли
Тескобе живота ме гуше , изазивају страх у мени . Долазе из прошлости, а неке из садашњости.
Буне ме, буде тихи немир моје душе . Чекам их… животом ћу чувати образ , или оно што је остало од њега .
Мене и моју породицу . Они ми верују , не смем изневерити постулате младости , не смем изневерити , свој ћошак.
То сам ја. Он је у мени . Сада, кад сам на крају пута , то му дугујем . Дугујем му , себе.
Када све нестане , остаће само моје време . које ће причати приче уместо мене.
Живели смо , ма знали смо да живимо . Школу смо научили на нашем ћошку , тамо смо играли фудбал , кошарку учили да пливамо…Све.
Многи су потекли са тог ћошка тамо смо учили да крадемо од живота , да варамо , да мувамо.Тамо смо научили живот.
Живели смо га до последњег даха , до последње паре , до балчака… до јаја .
На ћошку смо научили да волимо , да губимо и да плачемо, да се суза не стидимо да поштујемо.
И да , са смехом на уснама , ако треба , гинемо
Сада само седимо гледамо….И сећамо се
Вечност пролази закључана врата као сладолед на врелом асвалту слично мирису летње кише по узораној земљи сељака , спремној да рађа .
Мирише она као тек обрађена , бедра жене, жељна исконске љубави . Слична кулаковој према сировој и сувој земљи тек посејаног кукуруза .
На обали , живе воде , радосна воденица чека тренутак рађања , њеног вековног посла да га обради у пројино брашно .
А после , после ће мирис тек испечног хлеба…. како рече Десанка , царовати на земљи сељака на брдовитом Балкану
Od tuge do jutra-Verica Jovanović
Kao slomljeni cvet
bele boje,
Kao beskućnik
koji nema ništa svoje,
Nešto me u duši tišti,
Neka tuga u meni vrišti.
Kao kapetan bez svog broda,
Kao zarobljenik
kome nedostaje sloboda,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao starica na grobu svog sina,
bol ne prestaje,
tinja,tinja…
Kao čovek bez nade ,volje,
Kao kad bolesnik u postelji,
zna da mu neće biti bolje,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao nesreća koja
čoveka iznenadi,
Kažem sebi-uzdigni se ,
pobedi,prestani…
Možda će novi dan ,
Možda će novi san,
probuditi neku novu
svetlost ,koja će obojiti
u crveno beli cvet.
Na talasu doneti
kapetanu barku,
Utešiti neutešna majku,
S dugom posle kiše,
tuge su tiše,
Lakše se diše…
Седим на тераси , у хладу, док погледом милујем стварност .
Мислима пребирем сећања , Испијам кафу , ко зна коју по реду .
Њен мирис ме враћа у прошлост , Када је све било једноставно , нормално . Исто.
Проблеми су се решавали мирно . Жену и девојку пријатељу ниси дирао . Ферка је била стварност
Витештво , нормално . Данас, све је другачије . Нико ником не да за право.
Битно је само имати паре . Уживати… без граница .
Samo me Pustite Verica Jovanović
Pustite me da idem
Понестаје ми дах,
понестаје ми снага,
бол је превише јак.
Пустите ме да идем
с капутом на рамену
као клин у камену —
тешко је пробити ову маглу.
Не, немојте —
само ме пустите, не отежавајте,
бол је превише јак,
понестаје ми дах,
нећу се борити с вама.
Дубока је моја јама.
Упишите се у књигу жалости,
нећете ми ваљда певати Оду радости.
Голи сам камен —
удрите по мени клинове,
нећу осетити ништа
док ране преко рана бушите.
Јауке бола нећете чути.
За јаук, за трзај, за грч
треба бити јак као стена —
а у мени живота и смисла више нема.
Пустите мој прах,
нека га носи олуја,
нека га винe у свемир —
тамо ће престати
окаменjeni немир.
Dok čekam …
Nemam izbora puno,
Dok čekam
mačevi bljesnu u tami
Dok čekam
Strele lete ka meni
Dok čekam …
Sablasne utvare viču
Dok čekam..
Šarene zmije mi sikću
Dok čekam ..
Razdvjam dobro od lošeg,
Dok čekam..
Najteže je biti u
ovom ludilu čovek.
Сваког дана у исто време,
улицом прође једна бака.
Гура колица, претура контејнере,
скупља стакло ,тегле и флаше.
Ако нађе стари хлеб,
одлаже га у џак ,
за свиње. Има их две.
Пре пар месеци није долазила.
Уплашио сам се
Знам је
А онда, једног дана,
поносно рече:
„Удала сам ћерку.
Даће Бог, за пар година,
добићу унуче.“
Уз песму „Бело дуде“
напусти улицу.
Врућина пара небо.
Лагано зујање клима
са прозора разби тишину.
Топло је.
_________________________
Slutnje-Verica Jovanović
Slutnje,kazne,preispitivanja,
Sumorne noći,drhtaji
Pred jutro i novi dan.
Sve sama paučina od obećanja.
Prošlost,sadašnjost,budućnost,
Pustinja,oaza,pustinja,
naizmenično u krug,
Stepenice do vrha bez kraja
Ćutanja,praštanja,rastajanja
Sve je to dim i prašina u
očima,nož u grudima i ti negde
daleko,daleko u mojim snovima.