Категорија: Uncategorized

Кратак сан

Са истока сунце руди,

Шаље зраке те  ме буди,

Са запада месец жут,

Чини ми се баш је љут.

Мене буди нови дан,

Прекинут ми лепи сан

Имам  крила као вила,

летим небом,

Гледам доле шарен свет.

Баш је добро овде горе-

безтежинско  стање неко

Тек што рекох,кад у лету

Спазих  тужна , летим

према зраку сунца.

Погоди ме Јава јадна,

обузе ме зебња хладна.

Кад погледах – немам крила

Нисам више она вила

што по небу плавом  шета.

Пробудих  се – е, баш штета.

Прекратко ми трајо’ сан,

Прекину   га нови дан.

Заглављени смо у простору и времену , тражимо само прилику да испливамо на површину наших компликованих живота .

Ни сами нисмо знали да је живот наука .Учили су нас  али ми нисмо веровали . На крају су нам рекли: „Научићете када нас не буде било , а када лупите главом о зид , знаћете : боли.“

Годинама касније научио сами схватио многе ствари .

Живот је леп , али мора да се учи , да се живи пуним плућима . Мораш да научиш и да губиш , мораш за њега да се бориш .

______

___________________

Свануло је јутро , лепо , топло , узбуркано . Код мене , годинама исто : тераса , шоља црне кафе , и неизбежна чашица ракије моје , домаће.

Гледам низ улицу : мушкарци воде децу у обданиште , сапети торбицама око врата и рамена .

Жене , иза њих , са телефоном на уву , цигаром на уснама , руководе малом поворком .

Не верујем очима , је л’ то нова мода ? Мушкарци , коњи , жене кочијаши , а деца трчкарају око њих као разиграни кучићи.

Попих ракију . Помислих : ваљда мој неће бити исти .

Тек сада , кад улазим у године у којима прошлост постаје садашњост , јурим расклиманим путевима свог живота .

Тражим стварност , истину свега што је било и свега што ће бити , свега доживљеног .

Прави времеплов : сваког тренутка могу да одем у прошлост да видим грешку , ако је има.

У садашњости се трудим … и тако , дан за даном , убијам своје време .

А времена никад нема доста .

Увек у нечему имамо оскудицу  увек нам је неко други крив , а ми , сами , увек исправни

Da me poštuješ

Podjem, stanem — na pragu da odustanem.

Prekrstim se za sreću, požurim, okrenem se — neću.

Zebnja i neverica truju mi srce,

dokle će tvoja neiskrenost da zaklanja jedino sunce?

Idem i nikad se neću vratiti — ti ćeš jedini iskreno patiti.

Dala sam sve što sam mogla.

Budućnost, prošlost — sadašnjost je moja, iako je bolna.

Nosim sve što u sećanje može da stane,

Bog će vremenom zaceliti rane.

Žena sam, imam osećanja;

dala sam sebi da me poštuješ — obećanja.

Ti ne umeš ili nećeš: vređaš me, omalovažavaš.

Polazim brzo da se zbog ljubavi ne predomislim.

U hodu se prekrstim i kažem: na pragu — ne, ne mogu ti oprostiti i neću se predomisliti.

Za sobom rušim pragove i brišem ljubavi tragove