Категорија: Uncategorized

Док тражим истину у сећањима свог живота , борим се са временом и тугом . Моја су осећања замрзнута , болна и изгубљена , попут неизговорених речи што остају заробљене у тишини мог постојања .

Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости , где ме свака сенка подсећа на нешто давно изгубљено

Покушавам да ухватим златне тренутке  али све више тонем у маглу заборава .

Када светлост прошлости заблиста  схватам , сваки тренутак био је део мене , у овом бескрајном путовању кроз време и сећања

Сенке прошлости нападају моју садашњост , скривам је у мислима     које лају на опасност што се примиче лагано , као ветар који милује крошње настале у историји догађаја могуће истине која следи .

Прете догађаји који ће доћи ,            упркос чињеници да све нестаје доласком јутра , у сан пун магле .

Пролазност , као магија , jури путевима пијаних јадника , док незгодна и тајанствена случајност прави хаос у њиховим мозговима , утопљеним у алкохол и пролазно време разних могућности .

Све ново пролази у еуфорији садашњих догађаја , који трују праву истину наслањену на моућност будућих тренутака .

Лутам, поред језера , просутог пред зору Уморни , у сновима мртви , ридају , призивају рађање пролећа

Крда ноћних коња терају од себе сенке, не би ли пронашли музу живота , која им је побегла јутрос ,

После испијања јутарње кафе са шумаром , што бесни у шуми пуној оборених стабала смрче .

Изгубљени у пролазу самоће , од туге се смеју сами себи . Изгубили су јутро ,пуно пурпура за доручак .

Зима долази . Треба спремити дрва за потпалу.

Почиње да пада снег.

Кажу да човек све сазна када умре . Све му постане јасно , деца, родбина…Све. Све глупости које је радио , све снове и жеље које није остварио.

Схвати , цео живот био је шапат грешака , и када би хтео да исправи , не може. Постоје закони , закони вероватноће , који се никада не могу прекршити.

Откда је света и века , постоје правила која се строго поштују , вера, морал и поштење . И ако их прекорачиш, чак и једном…

…живот ти то неће опростити

Novi dan

Kad se svet sruši
Kad se svet sruši —
nema reči za utehu duši.

Kad ode neko kog voliš više od sebe,
nema utehe —
srce i kad je leto, od zime zebe.

Jutrom se suzom umiva jastuk,
traži zadnji njegov trag,
iz sećanja se izvlači
nekadašnji sunčev zrak.

Kad opet zora svane,
život iznova za mene prestane —
sunce mi opet kupa rane.

Ni novi dan, ni novo jutro,
ni sunce što zlatom boji moj mrak,
ne menjaju tok misli ka tebi.

Težinu samoće samo meni znanu,
u vrtlog bola
dan će me opet ostaviti samu.

Kad se svet sruši —
utehe nema ranjenoj duši.
Tad nista ne znaci novi dan
Tad je uteha samo novi san.

У овим тешким смутним и безвредним временима када је потребан душевни мир и молитвена тишина ,

Kада мисли и слутње јуришају на бедеме сопствених проблема , створених да руше и наносе бол стварања појединцу.

Креативност и идеје губе битку са самим собом , у величанственом походу на темеље иновативних снова , које поседују само ствараоци , идеје за које и живот вреди изгубити,

У тренуцима свеопштег хаоса      рођеног у сопственој глави .

И све то , пре брисања блудне прошлости , која убија сваки покушај да се створи нешто изузетно

Док у сну трчим плавим сафиром мога достојанства , погледом смртника разбијам своје мисли стављене у епрувету пуну смртних грехова живота ван божије благодети.

Последњим уздахом смрти пред страшну олују , мисли скривених у облацима од себе самих , ми пловимо у доба смртно жељене слободе , у време некрштених снобова суве глупости .

Који својим кварним мислима хране зло , што настаје у нашем егу , препуном самог себе .

Спреман сам да узмем све ненаписане песме , да све речи довољне за једну идеју пијане непроспаване ноћи , бацим низ ветар у надолазећу олују кроз прозор мојих снова пуних људске таштине

Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија, где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица пале кринке!

Опет је река туге мајку Србију такла.
Док свело лишће шушти, мрести се поред плота
мине и и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?

(Зл)оглсани стубе, зашто плакати тужних смрти,
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!

Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот ил’ на витешко умирање?

Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци, жељној висина што дах немира ишту.
Нису успели рећи “збогом” ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на мамном узлетишту!

Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа.
Нека нико не прти на леђа тешко бреме,
одсад над њима бдије тужна гранитна стража!

Лишени покајања због своје “одсутности”
они тихују тамо где нема бола сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости.
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!