Док у сну трчим плавим сафиром мога достојанства , погледом смртника разбијам своје мисли стављене у епрувету пуну смртних грехова живота ван божије благодети.
Последњим уздахом смрти пред страшну олују , мисли скривених у облацима од себе самих , ми пловимо у доба смртно жељене слободе , у време некрштених снобова суве глупости .
Који својим кварним мислима хране зло , што настаје у нашем егу , препуном самог себе .
Спреман сам да узмем све ненаписане песме , да све речи довољне за једну идеју пијане непроспаване ноћи , бацим низ ветар у надолазећу олују кроз прозор мојих снова пуних људске таштине
(Прочитано: 22 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.029.238 пута)
