Категорија: Uncategorized

Док се звезде полако гасе на мом небу ,и док месец самује на свом путу ,пун емоција , ја , капетан животне пловидбе , јездим сам , уроњен у сећања .

Као некада, у младости , кад сам у правој олуји свој брод  довео у луку спаса .

Сећам се свих, поименце : Џада , Апаш , Гандра , Лењин , Норвешка , Комарац , Чокси, Белмондо…

Да ли су живи или мртви , не знам нити хоћу да знам .

Овако живе у мојим мислима , у догађајима , сећањима били добри или лоши . У ствари , док сам ја жив ,биће и они .

То је наш живот .

Наше време !

 

Neka se diše

Плашим се јако.

Све је у мојој глави:

и моћ, и страх, и светлост, и мрак.

Неважно — за мене времена нема.

Апсурд је чекати.

Нећу дозволити овом лудилу

што ме у стопу прати.

Прекидам низ.

Окренићу штету у своју корист.

Док гледам у небо,

питам се: „Како?”

Неће бити нимало лако.

А шта је, у ствари, страх?

Само сенка.

Шта је моје лудило?

Чаробна илузија.

Шта је време за шарену дугу?

Само тренутак сјаја и нестајања.

Шта је нада?

Трептај светлости у мраку.

Узећу мало кише за очи,

део звезде за љубав.

Постаћу најзад обичан човек.

Узећу још и део белог облака,

део дуге —

а можда и нешто више,

само да туге прођу што тише

Кад сам човек  и док се дише.

Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .

Јурим реку истине и изгубљених мисли ,које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .

Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .

У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене ,ђа изгубљене у вероватноћи , да је то то .

Када душа јечи у отпору срца према вољеној ,мислећи да га не воли ,спремна на све за само мало , мало среће…

 

_________________________

Док јездим кроз звезде , мисли ми плове тихо , као време ,  ка вечности што у смирај тече тек рођеног јутра .

Тамо , где време траје дуго , где почетак ни крај не постоје ,  где пламен свеће и тихи уздаси молитве још увек трепере ,тамо је мир .

Мир душе , спокој рањеног тела шири се небом.

А молитва лети , кроз истину и време , луцидно носећи тишину откуцајима вечног срца , срца страдалог Исуса

Главу ми притиска небо , боли ме сутра. Јаук ми јури небесимам , мисли марширају мојом меморијом  свега се сећам .

Бол ме убија док повраћам стварност ,мисли ми милују дно , а порази вечности додирују историју стварности која одлази у сумануту прошлост будућих догађаја ојађене истине .

У тренуцима умног растројства почнем да гребем по зидовима прошлости , откривам сутрашње догађаје будућности .

Мртви устају, певају оде радости.

Јел зна љубав

како и колико боли

када лудо воли ?

 

Јел зна љубав

како и колико срце пева

када заволи ?

 

Јел зна љубав

како и колико све воли

када лудо воли ?

 

Јел зна љубав

како и колико је бедна

када лаже ?

 

Јел зна љубав

како и колико силно боли

када превари ?

 

Све туге ,

створене ван и у срцу ,

заувек остају

али се, с’временом ,

поново врате

у великом стилу .

 

И срце пати .

 

Да зна ,

не би се , предсвала

већ би вечито волела .

И била вољена .

 

 

Као млађи , сањао сам да имам воћњак ,шљиве „Моравке“, да печем и продајем ракију , да се мало смирим.

Срљао сам, брате, много . А , како обично бива , живот је имао друге планове . Младост је појела моје снове .

Оженио сам се , добио два сина , радио много , мучио се, стан купио , Опремио га, средио .

И кад сам дочекао године да уживам са женом плодове нашег труда и рада yзе их моја болест . Разболех се

Опасно.

Одох у пензију , И у колица . Опет ми се пробуди жеља за шљивиком . Могао сам . Пара имам више него док сам радио.

Али џабе , болест је јача.

Синови отишли на другу страну , ја и жена планирамо , бању .

 

_________________________

Зар ниси чуо
да слово на крају љубави плаче?
Закачило се на вртешку
и прескаче све
што је добро-
Хоће да лети,
и постане прича,
за мене неће
да чује.
Слова се нижу,
у реду мирно седе.
Слово љубави
искочи и побеже,
хоће да се игра,
правила да руши,
по траци више
да се шета.
Слово љубави
мени треба,
по њему живот
да проспем,
ја га тражим,
а он бежи.
Бојим се
да ће бити касно
да га ухватим
у речи.

И када спавам ,  ја живим са њима. Стихови , били добри или не ,                    ја их записујем . Чувам их .                  Увек затребају.

А некад , будим се ноћу са готовом песмом у глави . Записујем је.

А понекад , док се разбудим , ја их заборавим . Тада се брзо враћам у кревет , са намером да заспим,                да их се сетим, да их запишем.

Труд ми је често узалудан .                Многе сам готове песме у сну изгубио.  Готове.

Записане , прочитам породици . Ако ми кажу да има смисла                                      jа их дам вама на читање.

Тако и ова , записана, прочитана, објављена .

Па ви судите.

 

 

Света мајко
Понеси ме изван зла
Да поштујем туђе жеље
И никога не увредим

Света мајко
Научи ме да се молим
И живим живот праведника
И певам о љубави и срећи

Света мајко
Радујем се истини и правди
И желим да будем што боља
И верујем у доброту срца

Света мајко
Загрли нас вером
И спаси и помилуј