Novi dan

Kad se svet sruši
Kad se svet sruši —
nema reči za utehu duši.

Kad ode neko kog voliš više od sebe,
nema utehe —
srce i kad je leto, od zime zebe.

Jutrom se suzom umiva jastuk,
traži zadnji njegov trag,
iz sećanja se izvlači
nekadašnji sunčev zrak.

Kad opet zora svane,
život iznova za mene prestane —
sunce mi opet kupa rane.

Ni novi dan, ni novo jutro,
ni sunce što zlatom boji moj mrak,
ne menjaju tok misli ka tebi.

Težinu samoće samo meni znanu,
u vrtlog bola
dan će me opet ostaviti samu.

Kad se svet sruši —
utehe nema ranjenoj duši.
Tad nista ne znaci novi dan
Tad je uteha samo novi san.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović