Категорија: Uncategorized

Kiselinu zelim

zelim da sperem ukaljane godine

reci

zelim da skinem sa koze opore tragove

ubistva duse

sto vise ziveti ne ume

zelim kiselinu

da operem oci

iz secanja sperem snove

i misli da preokrenem

na neki novi put

ne zelim da hodam ovim

istim

bez zveckanja kljuceva tvojih

zelim da se okrenes

ledjima da milujem secanja

ti si misao

davno izbledela

senka iza koje

ne stoji covek sa sesirom

i bombonama od meda

lazno sam te znala

idi

kiselina izbrisace te boje iz pogleda

i istina

suzama prekrivena

solju obmotana

ranama ispisana

krvlju iskrabana

ta istina

u crkvi

molitva

idi

jer senka si bleda

osoba bez knjiga

i sesira

koza tamnosiva

koju ne zelim da dodirnem

cak i ako ostanem seda.

Ne cuju me

ptice, zvezde i spomenici

posred zatvorenih puteva

ne cuju me

dok sporo disem u umoru kome kraja ni pocetka biti nece

ne cuju me, jer ne vide

oci sto posmatrase nase sumrake

milion takvih usred pustinje

lica se ne secam njihovih

ni reci ni dodira

ne cuju me

nema sam kao kamen

u vodi sto poliva me slapom

i greje suncem

da ne ozebim, da me ne odnesu sirotistu pravde.

ne cuju me

a ni ti me vise ne vidis

zar ne vidis da nestajem?

Pustio si vile da zamene me

neke dobre reci kroz tvoje ulice

neki koraci neka probude te

moji su ispod, dole, medju zaspalim putnicima

broda za svet boli.

Говори се да је капа,
Старија од сваке главе;
Капе трају, а главе се
Котрљају преко траве.

Ако не знаш мој брајане,
Сва памет под капу стане;
Од шешира до шајкаче,
На главу се све навлаче.

На рамену од горштака,
Капа личка поскакује;
А пред свијетом на кољену,
О њој пјесму гусле брује.

Није личка капа царска,
Већ је капа слободарска;
А са својих девет кита,
Претрајала је и Тита.

Једном сам је пријатељу,
Чак видио у Сиднеју;
Црвена је боја њена,
Крв Личана проливена.

Обод црни на њој стоји,
Још се царство њега боји;
Јер су личке капе знале,
Окајати главе пале.

Девет кита, девет тића,
Девет браће Југовића;
У свакоме крају свијета,
„Личка капа“ сад се шета.