Категорија: Uncategorized

Седим у својој фотељи ,

Tишина убија ,

у којој схватиш

да те нико ништа не пита .

Не траже савет ,

ни паре ,

ни неку глупост ,

ништа .

Отписали су ме ,

или нису ,

не знам .

,,Оћеш кафу?“

„Хоћу.“

И донесу .

Пијем кафу

и нешто записујем у таблету

који сам скоро купио ,

јер је стари телефон

прогутао све моје песме ,

преко двеста.

Бацио сам га .

Док пишем, схватам

да ми баш и не иде .

Срчем кафу ,

ћутим, гледам .

И , поред свега тога

надам се .

Изнад града тамни облаци се гомилају , најављујући олују .

Небом севају муње , пресецaјући тишину и предсказујући непогоду .

Крупне капи кише ударају у ритму џеза о кровове , док ветар у бесном вртлогу разноси опало лишће .

Врапци , скривени под стрејама и крошњама , трепере у својим скровиштима .

Провала облака удари свом силином . Бујице воде јуре улицама , руше све пред собом , олуја је на врхунцу.

Колапс . Град је на ногама .

А онда , онако изненада као што је почело , невреме је стало .

Са дрвећа још капље , облаци се распадају , сунце се пробија а врапци , врапци поново певају  Олуја је прошла .

Успавана младости мога живота , пустио сам да пролази поред мене , убеђен да тако мора бити и да је то једина истина .

Заробљен у својим мислима, нисам видео да није тако . Схватио сам , али касно . Све је већ прошло .

Истина је прошла поред мене у свој својој величини: окупана , чиста , прихватљива, спремна на компромис који сам ја одбацио, чекајући нешто много, много боље . Мислио сам да сам паметан . Али нисам .

Сада остаје да патим и трпим . Могао сам , али нисам.

Носталгија ме вуче у прошлост која боли . Све што сам имао , више немам Све што сам искрено волео , волим и сада , искрено , можда још и јаче .

Само пусте успомене , пусте као пустиња жедна воде , као душа жедна љубави .

Свестан сам пролазности година Безбрижних дана који прођоше , тако брзо , брже него уздах зоре док напушта мрак .

Постао сам успомена , ни велика , ни мала , само успомена која је пролетела тихо , као мирис пролећа што дражи ноздрве , а живот пролази

_________________________

Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .

Jурим реку истине и изгубљених мисли , које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .

Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију   у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .

У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене , а изгубљене у вероватноћи , да је то то.

Када душа јечи у  отпору срца према вољеној , мислећи да га не воли , спремна на све за само мало , мало среће…

Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
у скупља отпад.
Завуче се под стреху
и зачикава ветар
у ципели пуној
хладне воде.

Не крвари,
истећи ће и последња
кап сузе, и нећеш моћи
да зачикаваш
никог осим себе.

Ти ниси кућа,
ни стреха,
ни олуја која уме
да те понесе
у висине.

Као дете бојао сам се мрака .. Сада је он мој савезник . У њему нема питања ,нико ништа не тражи , само лежимо заједно , тишина и ја.

Понекад ми се учини да заједно мислимо , молитвено , дубоко . Ја највише , о себи , о пролазности , о животу .

И тада , ниоткуда , падну речи , готове као да су чекале само мене . Устанем , запишем их да не побегну у зору .

До јутра од њих настане нешто . Кад их средим да личе на песму , поделим их са светом .Удружење Песника Србије ,ћгосподин Љуба , отворили су ми врата.

А ја само захвално пишем оно што ми ноћ шапне