Категорија: Uncategorized

Dijaspora je veoma omiljena i najpopularnija u matici, više nego jedan sportski

reprezentativac, ali samo onda, ako šalje i ulaže u nju svoj zarađeni i

ušteđeni novac!

 

Živko Begović

 

Odletese laste

Narodu je lose, nikad ko dosada

oduvek je tako i tako ce biti,

a moglo je bolje, da je bilo srece

da nam se je dalo,

ali ne da djavo, ili nam se nece,

skoro posreciti.

I kad je vec tako,

ako nam se ne da,

cemu prazne price,

takva nam je sreca

odletese laste i vrati se nece,

iduceg proleca,

il vise nikada.

Iz  ove zemlje isto seme nice

i samo beda

i nevolja raste, a sve drugo,

lose,  il nikako.

Ako malo radimo, a mnogo trošimo,
najbolje bi nam bilo, da se u EU “učlanimo”!
Ona će nam dati novac da “dobro živimo”,
a Nato će nas braniti da se nikoga ne “bojimo”!

Živko Begović

Naša prošla nekadašnja vremena,
sada su postala samo uspomena.
Njih se sećaju i poznaju stariji,
koji još žive, jer su sada srećniji.

Celokupno ljudsko društvo je razvijenije,
a sveopšta kultura naroda i tehnike modernije.
Svugde se nastoji da se nauka i tehnika unapredi,
jer za čovečiji život najviše vredi.

Da se bolje nego ranije živi i radi,
čemu će najviše doprineti mladi.
Mlada generacija je naša budućnost,
a stariji su postali skoro naša prošlost.

Sve je usmeremo na poboljšanju životnog standarda,
pa se svako boljim nanima nada.
Prošlost će zameniti budućnost,
nauka, tehnika, znanje, rad i mladost.

Najbolje bi bilo da se živi u miru,
i da narodi što manje umiru.
Da medju narodima u svetu bude sloga,
bez mržnje i svađe za svakoga.

Neka se narodi međusobno slažu,
i jedni drugima u dobru i nevolji pomažu.
Kada nastanu problemi i brige,
da im ljudski razum u pomoć stigne.

Sve ovo nije nikakva nova”filozofija”,
a nebi trebalo da bude ni istorija.
Čovečiji život je najdraži na svetu,
gledajući na celu našu planetu.

Ovo treba da bude naša najveća životna nada,
a ko protiv nje radi, neka se dobru ne nada.
Sve one koji se o ovo ogreše,
svako kajanje će biti kasno što pogreše.

Mir, ljudski razum, sloga i rad,
najveće su čovečije vrline sad.
Nesloga, nepravda i rat ne donose sreću,
nego celome čovečanstvu,veliku “nesreću”.

Svi se trebamo “boriti” za budućnost bolju,
koje čoveku stvaraju životnu volju.
Pravilan životni put je dobrota i poštenje,
a ne medjusobna mržnja, rat i uništenje!

Živko Begović

Ja sam nocas od tebe daleko,
u svetu tuge,gorke suze lijem,
jer ne mogu da ti ruku pruzim
i uz tebe svoje telo svijem.

Nocas mi je oko srca hladno,
studen mi se u dusu uvukla,
nema tvoga lika da me greje,
daljina me potpuno dotukla.

 

Velika tajna

Ja nisam onaj
o kom ti srce zbori
u oku mome nema vise sjaja
venama mojim jesen zubori
novembar se gnezdi mesto maja.
A ni ti vise nisi ni delic onaga bica
zvezdo nebeska moja, daleka, sjajna,
postasmo tudji jedno drugome, stranci
proslost daleka, bolna, ponori, klisure, klanci
umesto detinjih snova, zivota okovi, lanci
nicega ostalo nije od onog davnasnjeg raja,
i zato umesto slatkih, ispijmo gorka pica,
u svakom srcu snuje poneka velika tajna.

Milorad J. Nikic

POEMA O MARUŠI

Kažu da je u doba naših dedova, davno
dole na kraju sela našeg, u strani malo
kućerak bio, u njemu mati samohrana
s devetnaest i sa njom čedo u pelenama

Muža izgubi rano, govori priča znana
na frontu ostade, premalo znamo o tom,
a ona procvala tek, ko ruža miriše snom,
bez ikog sama, a muško čedo sa njom.

I proći će mesec dana u nadi da će doć,
kao gladna godina dan se za danom vuče
mesec ga drugi čeka, ne spi po celu noć
a čedo se pridiže već i prve glasove guče.

Teške je muče more, košmara pune noći
i strašni snovi tek, strah joj u duši zri
jedva dočeka jutro, gori joj celo, oči
uz grudi privija čedo i ono blaženo spi

U neko doba dana ni sama ne zna kad
glas poznat čuje, od sreće stala k`o stub
i naglo otvara vrata, al` opet isti jad
nikoga, a detetu je već izbio prvi zub

Od roda nikoga nema, utehu da joj da
majku i oca ne zna, a baka slepa već
a odkud snovi ti, kamo će konjica ta
nežno privija čedo i nemo gleda u noć

Meseci teku lenjo, glasa niotkud nema
i reči više drage, nebo k`o kamen ćuti
poruke, znaka i zima vec stiže, sprema
dete ručice pruža, majčinu ljubav sluti.

Večeri padaju rane, u sobi sumrak već
po zidu korača senka, ružna dvoglava
zla, studen je štipa, u uglu hladna peć
dete joj na ruci spi, kosica očeva, plava

Mnogi su stigli već, i on bi trebao doć,
godine prodje pola, okolo kolaju priče
pogibe iz sela puno, uze ih tamna noć
i ona začeplja uši a dete i “tata” viče

Napolju severac briše, u snegu leže puti
u prozor belina tuče, lisica u leglu ćuti
na vrata Božic kuca, čedo, radost je tu
sa njim bi da je deli, al avaj, tek u snu.

I zima s mukom prodje, kiše proleću slute
ni nebo milosti nema, to parče hartije žute
sruši se svet i pred očima joj se smrači, puče
pokleknu, pade, a dete prohodalo tek juče.

I tog je prolećnog dana u selu padala kiša
sahrane bile dve, baka Ristana i Maruša
eh, ime joj od tuge umalo da zaboravim
i uz plac pitam, a šta je bilo sa malim ?

Njega je, otac me blago taknu po glavi
odvela neka rodjaka, po ocu od majke
završio visoke škole, postao čovek pravi
učitelj, naočit i lep, majčine naravi blage.

****

I sad kad selom prodjem setim se price te
kućerka odavno nema, oca i priče njegove
a ratova je još bilo, pamtimo nesreće naše
i one što su otići znali a vratiti se ne znaše.

Svim onima što po bojištima i frontovima ostadoše
Po Petrovdanu jula 2002 Bern Švajcarska