Категорија: Uncategorized

Поскупели су лекови,
а и, неки, лекари нису џабе.
________________________
Из моје књигњ афоризама
,,Вртоглавице ума” (2007.)

Nisam te slikao godinama

sam, u nekom delu svesti

čuvam poslednji utisak o nama

i želju da ćemo se sresti.

Ja ništa raditi nisam umeo

suluda skitnica bez jasnog puta…

Samo sam govor kista razumeo

zato mi duša još uvek luta.

Moj život teče bez opravdanja

za bezbroj ludih noći provoda.

U glavi vapaj nemoći odzvanja,

poslednjeg putnika na krmi broda.

Kada se zavesa tame spusti

moj pogled prati igru klatna

i čekam, čekam…poslednje vesti

da bićeš ukras moga platna.

U odsjaju vatre pogled seva

iz tamnih zenica izbija moć,

o tebi jedino duša sneva

crnokosoj i nežnoj…kao noć.

MAZIJA

Noć. Nebo je modro. Tišinu remeti vjetar. Huk. Laju žutokljune… Kriška narandžina grije… U nuglu trošare čkilji lojanica. Uz peć drijema stari mačak Joksim. Prede… Strina Ćetna sjedi na tronožac. Plete… Skoro je isplela fanjelu. Zakašlje se ponekad, valjda od krdže. Mota od kad zna za sebe. U no vrijeme nije bio običaj da žensko mota. Daleko se kazalo! Ona je šćer Miladinova. Jedinica. Moglo joj biti. Čuš, ču!
Ne imaše ni šesnes a dadoše je Cikoti Milovanovu. Nije imala šta da bira, nju su izabrali. Očevi se zdogovorili. Ne ide se mimo njihove. Znaju najbolje šta im je za đecu. Koja bi pomislila što a kamoli se uzjogunila, nije joj bilo dolaska. Selo još da čuje i da pukne bruka?
Cikota i ne bijaše prilika za Ćetnu. Onizak, pomalo erav, krivih noga, riđe kose i avgustovskih pjega… Čudan. Čudo neviđeno. Plašili su se ljuđi od njega ka od crne mačketine. Baksuz, pu, pu! Đavo ga odnio. Opečaćen. Bježali su od njega okolnim oranicama.
Vrijeme je prolazilo. Cikota zaša u zrele godine. Ne kući se. Milovan duboko zaora u osmo desetljeće a i Stanuša je tu neđe. Da im je bilo viđeti Cikotu skućena, ne bi im bilo ža ni umrijeti.
Prosili su nevjestu u deset kuća. Nijedna ga nije šćela. A ni očevi ne navodiše vodenicu. Znali su Cikotu spolja ma ne iznutra. Svjetina je golema mješina. Uvijek se upornos isplati. Ne odustajaše Milovan no pokuca na dvore Miladinove. Ćori se u zub ne gleda. Puče džeferdar. Začu se pjesma. Zaručiše Ćetnu. Nasta veselje. Oženi se Cikota. Nakon nekolike godine oči zaklopi Milovan a nedugo i Stanuša.
Vrijeme je prolazilo. Guba i zavis se širila. Zaviđoše mnogi Cikoti. Sukerice seocke. Iako je bio ovakav imao je dušu. Njegovu dobrotu niko nije umio razumjeti do kraja. Često ni on sam.
U no vrijeme počele su kolati  priče, kako uglavnom biva. Što bi rekli rekla kazala. Sujeta nema granica. Nemilice narušava zidove bedema i krivi zvrcalo za poraznu sopstvenu sliku. Proču se po selu da je Ćetna nevjernica. Preljubnica. Kurva. Prosu priču Joveta Midov. Kljusina od dva metra. Gori je od najgore kučketine. Laje. Prebijali ga zbog laži mnogi, ali mu nije ulazilo u glavurdu. Iako bi ga najradije Cikota izdeveta, i da je stio nije moga. Pamti još batine kad su đeca bili. Boga sila ne moli…
Dođe laž i do kmeta Luke. Vlas nije bauk, da se može sa njom igrat. Izvešće istinu na viđelo, makar ne bio više kmet. Kako da se dokuči istina? Mada se Cikota protivio, seljani i kmet navališe. Sazvaše skup. Naćeraše Ćetnu da vadi maziju.
Srce je steglo. Duša boli. Guši se. Ne pristane li, svi će uprijeti prs u nju. Ostaće osramoćena ni kriva ni dužna gore no Cikota. Teška srca, svjesna božjeg suda prifati da joj mazija obraz ocrni ili osvijetli.
Prošlo podne. Voda krklja u kazan. Selo se sjatilo na vilino guvno. Kovač Ilija žari struk. Narod priča. Gunđa. Melje. Cikota se skrio iza stare trešnje. Plače ka malo dijete. Podrugljivi pogledi kao da mu kažu: „ Viđećeš ti danas“
Ona ga traži pogledom. Zapršti željezo u ključanici. Nesigurnim korakom priđe kazanu. Zasuka rukave ispod lakata. Zaklopi oči. Zaroni u ključanicu. Vrelina joj se u svjetlos pretoči. Maziju obgrli prstima. Tih nekoliko trenutaka izgledalo je ka vječnos. Blaženstvo nemoći je nadiralo I dok je izranjala, sklupčanih šaka, osjećala je nepomične poglede. Preko glave prebači struk željeza. Mazija je bačena. Ljuđi ne blenu u maziju, već u Ćetnu. Pilje. Krste se. Ne mogu da vjeruju.
Njene ruke načete od rada, bile su iste ka ranije. Niđe nije bilo ni najmanje opekotine. Žene su poluglasno gunđale:“Čudo božije. Ovo je čudo.“
Gleda i Cikota. Briše suze. Smije se. Trčeći prilazi joj. Grli je. I ona u isto vrijeme smije se i plače. Plaču. Seljane piždre u njih. Žene cvokoću a muškarci škrguću zubima. Reže. Ne znaju šta da kažu.
Joveta kad viđe zlu kapu u žalosnu ruku, poče bježati. Neko iz razularene mase viknu:“Držte lažova! Ne dajte mu da pobjegne, pas mu meso izdro“
Krenu hajka za njim. On trči. Bježi. Preznaja se. Okreće se a za njim šuma nogu. U momentu spleka se. Pade čitavom dužinom. Tresnu o zemlju ka da je kamen s neba pao. Aj, kuku! Sustigoše ga. Okružiše. Reže na njega. Kivni su od ranije. Platiće, krvavu mu!
Malo zatim dođe i kmet Luka. Zadija se. Jedva diše. Zadovoljan što je istina izašla na viđelo odluči da se sudi klevetniku. Svezaše mu ruke naopako. Dovukoše ga do seoske kuće. Započe proces. Masa urliče“kriv je“, „lažov“, „klevetnik“. Osudiše ga da plati globu od trides fiorina. Uz to tri mjeseca da provede u varošku buvaru. Dan je polako izmicao. Noć je Joveta dočekao u buvaru a seljani u svojim kućama. Dugo se o njima pričalo.
Nema više ni Cikote ni Jovete, ni kmeta Luke. Oru rajske njive. Vedrina sa Ćetninoga lica vrijemenom je iščezavala. Dan-danji od starijih može se čuti ova priča. Ćetna ništa ne zbori. Plete dok Jokaš prede. Beči kroz okno. Noć je duboko zašla. Napolju se čuju kokotovi. Valjda je vrijeme vampira i mazija prošlo. Zora čkilji na doksatu. Fanjela je isletena. Dobro jutro novi dane.

NOĆNE ČARI

lepi se dan za prste sunca
miluje lahor leto zrelo
budiš se u otkucaju moga srca
pogledom miluješ nago mi telo

isparavam kroz tvoje pore
klizim mirisnim odronom jutra
ka ušću svetlosti čekanjem tečem

da magijom noći probudimo sutra

VRATIĆU SE KUĆI

Leto u zrnu ječmi
božur mirisom traje

u srcu krst
ikona
kora seljačkog hleba
i kućni prag

  nad širokim dlanom ravnice
nebo
zvezdane poljubce seje
i ševa pesmu gnezdi

ja sanjam povratak

   JUTRO NA OBALI DUNAVA

prostirali smo
probdevenu noć
pod purpurnom kišom svitanja

niz obronke fruške
klizio je zeleno dan

žar izlazećeg sunca
okivao ti je zenice
dok si me voleo snažno
poput reke
što je širokim zamahom
plivala u susret sudbini…

  DUŠICA TRBOJEVIĆ

“Dve Evrope” – geografska sa svim državama i političkobriselska

sa 27 država na jednom kontinentu Evrope!

Živko Begović

Vrapci su ptice,

vesele prirode,

oni se raduju,

kada zima ode.

 

Omiljeno im je,

svako proleće,

kada sve blista,

dveće i cveće.

 

Za sebe mogu,

dosta hrane naći,

kada posle letenja,

svako na zemlju stane.

 

Zato se obraduju,

cvrkuću i skakuću,

a pored toga mogu,

sleteti i pred svaku kuću.

Živko Begović

 

 

 

Oj, cipele kada,

gazite zelenu travu,

zašto onda udatare,

i predsednika u glavu?

 

Šta je on vama,

učinio na žao,

da ga za govornicom,

gađate u glavu pravo?

 

Zašto se vas dve,

na njega ljutite,

zar vam nije bolje,

da budete mirne i “ćutite”?

 

Možda ste stare, ili nove,

od neke fabrike slabije,

pa ste na predsednika” ljute”,

zbog njegove “demokratije”!

Živko Begović

 

 

 

 

Koja je razlika između geografije i politike?

Razlika između geografske i političke Evrope

je Evropska unija!

Živko Begović

Radni narod tuguje,

jer mu Evropska unija duguje,

poreski novac od njihovih plata,

sa kojima kako hoće “barata”!

 

Zaposleni građani u EU zemljama,

nezadovoljni su šta se radi sa njihovim parama,

jer on ne ide za potrebe naroda svoga,

nego u korist drgih naroda.

 

Postojeću krizu nisi stvorili radnici,

nego rukovodeća lica u politici,

to je opšte mišljenje svih građana,

bez ikakvih kolebanja i nagađanja.

 

Zato sada radni narod protestuje,

i Evropsku uniju zato okrivljuje,

što njihov novac daje drugima,

a od njih ga masovno oduzima.

 

Političari svoju krivicu ne priznaju,

nego za nju drugima krivicu daju,

oni ovako prosto narod iskorištavaju,

a svi oni i dalje dobro uživaju.

 

Pravde i demokratije, sve manje ima,

što je radnom narodu dosadilo svma,

političari manipulišu sa narodom sve više,

a narod od bola i nepravde, sve više tužno uzdiše.

Živko Begović