Категорија: Uncategorized

Горим у магли сутрашњих догађаја

који утичу на наше животе,

разваљују нашу меморију,

истерују духове правде

настале у историји.

 

Последњи поносни чувари светлости,

достојни свих новонасталих светаца

наше нове историје, нуде истину

уместо речи утехе.

 

Наглашавајући да су достојни свих живих богова нове ере,

који ће владати истим пространствима

као некада,пре свих рађања

заветних јутaра новонастале зоре праведника.

 

Спремних на жртву

новог рађања, нове идеје.

Наших нових живота

Дан уноси немир у душе поспaних,

Буни њихову стварност,

изиграва истину

Приспелу из тмурних снова.

 

Искрено заспалих од ноћног умора,

сигурне утопије залуђених

идејом

Идеје паметних,

уображених духовних мислиоца

 

Украдене младости,

мртвих песника, обећавајуће сутрашњице

коју нису дочекали,

али су писали о њој као да је истина.

 

Записана у кори земље по којој ходимо,

коју обрађујемо,

која рађа и храни јунаке

пропалих идеја данашњице

 

Која је затровала душе поносних

И у глупости жртвованих.

Весника изгубљених

снова

Погубне данашњице

 

Kapi rose

Probaću kapi rose na ružu da vratim,

latice bele nežno da pratim,

niti od srebra po jutru da bacim.

Leptiru na krilo snom da doletim,

pesmom harfe i zvukom nežnim

dušu tvoju snom da dotaknem.

Svetlost i sunčev zrak daju mi znak,

radostan i nežan, povoljan i blag.

Latice ruže mirisom šire lepotu,

kapi rose zlatom sjaje čistotu.

Kapljice rose, nežne i izuzetne,

izdvajaju nestvarno kroz jutarnju zlatnu nit.

Svaki minut beskonačnosti bez tebe

pretvara se u tvoj lik.

A san u moru snova,

na talasima neizgovorene reči,

pretvara svaki treptaj

u nezaboravan stih.

Покушавам да разумем живот,

да разумем његове захтеве

према мени.

А много их је…

 

Доживео сам неке године,

кад кажу , седма деценија.

Пуно је.

Шездесет лепше звучи,

округло је,

даје неку мотивацију за још…

можда.

 

Док смо млади,

јуримо, срљамо, правимо глупости,

не поштујемо године, не поштујемо живот.

Сматрамо да је пред нама могућност успеха.

Али није тако.

 

Фали нам много:

стрпљење, послушност, рад, рад, рад…

 

Године брзо пролазе,

остаримо,

и тада стекнемо

памет, вредност, благост, стрпљење.

Није крај.

Или можда?

Прошлост улази у садашњост,

садашњост клизи у будућност.

Буди у мени

неку пролазност.

 

Ја јурим кроз време,

тражим могућност

да спасим

своје године.

 

Срећан

што уопште постоје.

Ружне, добре или лоше ,

моје су.

 

Све су оне стале у ред,

једна иза друге,

ма колико биле чудне,

опасно луде.

 

Једноставно ,

безобразне године,

безобразан живот.

 

Али леп.

Пун страсти,

 

неке муке,

чудне мени лепе

 

 

da tiho priđu svijeće
da ne prestane pucketanje vatre
ili si zaspao u mirisu večeri
dok svijet je šumorio iza tjemena

olovku oštrio si i čekao
da pitomost trena traje
da nikad ne mine južni dan
da nikad ne prestaju
tiho i mekano lebdjeti pahulje

čekao si nešto kad umirale su ptice
iza tamnih zidova prosinca
a majka donosila svijeću
umjesto bajke za slađi san

zagonetno šaputala je misao
što nijemo gleda s prozora
kao svjetionik zastao nad ambisom

čekao si da svane
šutnja hladnog sunca nad pragom
daleko negdje iza uma gdje vječno
rastu snjegovi

 

Изгубио сам себе

тражећи мене

у свим глупостима

које сам урадио.

 

Није ми жао,

али немам себе.

 

Јурим

као мува без главе,

док тражим доказ

постојања

свога

јединог што ми оста

Свога Ја.

 

Трудим се

да у будућности

која полако долази

останем доследан

свим поступцима

које сам већ учинио.

 

Покушавам

да их оправдам,

мада није лако.

 

Крао нисам.

Убијао нисам.

Варао ,

и мене су.

 

Волео сам

да седнем у кафану

са купцем.

Он лаже мене,

ја њега.

Ко коме прода ,

то је ствар тренутка.

 

Били су то дани.

Љутње није било.

 

Веруј ми,

и данас је тако,

само мало више

углађено.

 

Сви,

на крају,

желе да се оперу.

 

Макиш

Зелено поље.

Шумарци и канали

где смо пецали,

бамбусе брали,

фарбали и испред самопослуге

наше ,, самишке”

за педесет банки продавали.

 

Те године

још живе у мени.

Чувам их.

Мени су вредне.

 

Многи из тог времена су умрли,

нестали у вихору ратова,

побегли у живот иза живота.

 

Сва наша радост,

а било је и туге,

нестало је са годинама.

 

Само наше другарство

остало је мимо свега.

Вечно је наше пријатељство

,слично вечном мирису ваниле.

 

Једем кору хлеба

Морам

Гладан сам

 

Пијем воду

Слатка  је

Нисам знао да ће бити

 

Радим морам

Да живим,

Једем

 

Сунце пржи

Киша Пере

Ветар суши

 

Дан пролази

Зној бришем рукавом

Постаје ми прохладно

 

Ћутим и радим

Ноћас ако Бог да спаваћу

 

Ваљда неће

бити хладно

Ако буде биће

Још једна будна ноћ