Danas si srela stranca u gradu
prošla kraj njega nesrećna, sama,
za tebe samo stranac je bio,
a nekad su priče pričali o vama.

Ruka ti na tren zadrhta samo,
a srce zakuca istim onim žarom,
ko kad si davno nekada srela,
mladića jednog sa starom gitarom.

Crnim si staklom sakrila oči
htela si skriti i celu sebe,
ali je srce kucalo jače,
ono je tada izdalo tebe.

Stranac se samo na tren okrenu;
“Ja ovu ženu od nekud znam”,
srce i njemu zakuca jače,
al ipak dalje nastavi sam.

Sad svako svojim putem ide,
vi niste jedini nesrećni par,
nekad su priče pričali o vama,
a srca zajedno kucala bar.

Milovan Petrović

Као пахуља моје су руке хладне,

Такни их погледом кад се насмејеш,

Очи су твојих погледа гладне,

Дођи погледом да их загрејеш.

 

Попут снежне пахуље мале,

Кровове кућа што су прекриле,

Моје су руке на твоје пале

Да би те ноћас нежно грлиле.

 

Као пахуља ова је моја душа,

Кад ме пољубиш, топи се сва,

Шапутања умилна сад би да слуша,

Док спајају нам се тела два.

 

 

СУСРЕТ

 

Срели смо се негде

у безброј неразговетних гласова шетача, случајно.

Нисмо се као на филму гледали: немо, бескрајно…

Нити се сагнули да са калдрме подигнемо брош са мараме

кога је са тебе свукао несмотрени пролазник,

не!

Мислим чак да није био ни празник, већ сасвим обичан дан

када са мостова не скачу, ни циганка не гледа у длан.

Чак, у том тренутку

кад си ме питала како да нађеш Гандијеву број осам,

ниси ни слутила ко сам,

нити си ми се нарочито допала.

А онда, схвативши да је прилика пропала да се са њим сретнеш,

док си са мном испијала кафу и плакала…..

некако си успела да се наметнеш.

Ја сам те, заборавивши где сам пошао сасвим

пратио до станице

збијајући се под твој мали кишобран, да се не сквасим.

Ти си, све везе – поподневне и вечерње пропустила

и у мојој соби подстанара свој мали кофер спустила

у Гандијевој број девет,

заспала на неразмештен кревет и заувек постала моја.

СРЕЋКО СИМИЋ

К Р А Ј

 

Кад кренеш!

Кад одустанеш од сенке под липом,

и успут

покупиш отиске мисли

са тротоара под прозором,

и мирис опраног степеништа

на коме у америчким конзервама

цветају љубичице и роза мушкатле,

не осврћи се.

Не слушај шапате који ће те осуђивати,

презирати твој пркос

над стварима које ће неминовно нестати,

прећи у неки сасвим други облик.

У ствари, и ти ћеш

чим те прва улица зграби и прогута

постати жута хризантема на прозору старе зграде с јесени,

или светиљка у башти ресторана

над столом за којим се непознати љубе.

И ја ћу престати да у новчанику носим твоју слику,

јер ћеш ми се поспана, весела, уплакана, несташна ….

приказивати у новим издањима савремене љубавне поезије,

на сликама импресиониста у галеријама

у споредној улози девојчице у шареном хаљетку у позоришту,

у мелодрами на тевеу у ситне сате.

Али ни улице, ни писак локомотиве у даљини

неће, знам то поуздано

не могу, мени да те врате.

(Nastavak na pesmu, “ISTINA O MENI”)

I jako sam pokvaren
ponekad stidim se sebe,
bludne mi misli dođu
uvek kad sretnem tebe.

Struja mi prođe telom,
sav treptim kao struna,
a u mom krvotoku,
crvenih zrnaca buna.

Kažu mi da treba svoga,
pogleda da se stidim,
Zar treba dok prolazim kraj tebe,
da žmurim i da te ne vidim.

Ma ja ih slušati neću,
od mene neka se groze,
za sebe nek čuvaju principe,
ja čekam da opet prođeš.

Milovan Petrović

***Hvala Ljubi Obradoviću za odlično organizovanu prvu promociju moje treće knjige, (druge poezije).

***Takođe dugujem zahvalnost celom timu, prijateljima iz Poezije SRB, koji su aktivno ili pasivno učestvovali u izuzetno dobro organizovanoj promociji.
***Posebno bih se zahvalio damama na čelu sa Svetlanom Đurđević .
***Naravno hvala i svim ostalim posetiocima, ljubiteljima poezije, koji su svojom posetom uveličali prvu promociju moje knjige pesama “Darujem samo tebi”.
***Želim vam srećne novogodišnje i Božićne praznike i još jednom veliko HVALA svima.

Milovan Petrović

Poznajem ja dobro sebe
nisam vam ja cvećka neka,
u meni baš svega ima,
ja sam vam nemirna reka.

Ponekad sve mi je ravno,
odavde pa do Srema,
a sutra zolja sam prava,
u meni dobra nema.

Zatim ću proklinjat’ sebe
zašto sam zao bio,
zar sve je dobro u meni,
trenutak uništio.

Ja nisam od onih ljudi
koji se svecima prave,
pa samim time ne želim
zbog toga da me slave.

Ja sam vam samo čovek,
običan,… prolaznik… znate,
zašto to ljudi ne mogu,
nikako da prihvate.

Zašto od mene traže,
da budem nešto drugo,
kakav sam takav sam… eto,
sve drugo bilo bi ruglo.

Milovan Petrović

Raspisan književni konkurs za objavljivanje poetskih i proznih tekstova do jedne kucane strane (font 12, Times New Roman) u zborniku Kaži mi ko si.
Ako želite da sa drugima podelite nešto važno o sebi, o Vama dragoj osobi, stvarnoj ili imaginarnoj, o nekome ko Vas je nekada davno napustio, o nekome koga želite pronaći ili mu se obratiti na sebi svojstven način, možete to učiniti stihovima ili u prozi.
Tekstove slati na ivanazajic@yahoo.com u Word dokumentu. Kad budete dobili potvrdu da je Vaš rad odobren za objavljivanje, dobićete instrukcije oko uplate participacije.
Uz radove poslati kraću biografiju, adresu i broj mobilnog telefona.

Htela si nešto mi reći,
ne slušah, bio sam mlad,
ostaše reči na usnama tvojim,
koji sam bio gad.

Htela si
sada se pitam,
šta li si htela tad,
zašto me sada sve to muči,
baš sad kad nisam mlad.

Htela si možda reći,
da ti je do mene stalo,
zašto si uopšte tada trčala
za jednom običnom budalom?

Htela si
a sad ja želim
da čujem reči te,
ja znam da sad je suviše kasno,
kasno je za mene.

Htela si
beše to davno,
u pola reči si stala,
zbog tog sada sam sam na svetu,
obična matora budala.

***
O… zašto sam toliko osion bio
i zašto sa tobom nisam snio.

Milovan Petrović