Категорија: Saša Kozić

Звук црквеног звона пара небо, призивајући Бога.

Сељак, мукотрпно ослоњен на мотику, застаје.

Звона звоне, црква зове на службу.

Окреће се према цркви и крсти се три пута.

„Сутра је светец, ваља ово завршити,“ промрмља, бришући зној с чела.

Зној му липти, али осмех не силази с лица. Наставља да ради, срећан.

Грми. Погледа у небо, прекрсти се и пожури.

„Морам да завршим пре олује, да стигнем кући.

“Да се оперем, па сутра, са женом и децом, у цркву.

Светац је, ваља се.“У себи тихо дода: „Даће. Бог. Даће…“

(C) Саша Козић

Увек се сетим мога деде Радомира,
када дође наша слава.
Имао је винограде,
воћњаке моравке шљиве,
радњу за израду споменика,
четири сина и две ћерке.

Није било струје,
ни телевизора, интернета,
ни мобилних телефона.
Поштовао је Бога,
јер му је Он дао
све што му треба.

А данас,
кућа у селу је полу срушена,
обрасла у траву.
Воћњаци и виногради – искрчени,
радионица – порушена.
Туга до неба.

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ НА ДЕДУ РАДОМИРА – Саша Козић”

Покушавам да нађем речи за све ово данас што ми се догађа . У неком вртлогу пролазим кроз догађаје пуне светлости преливене из ниски бисера пуних историје , који пролазе у мимоходу покрај мене . Стварајући догађаје сличне творевини ниских страсти , обливених крвљу револуционара . Који маштају о рекама које се сливају узводно од насипа и бездана туге . Сви пролази кроз вечност датирају одавно , пуни су свирепе истине вечитих сањара истинске правде , старих Римљана који праве хаос ради хаоса . Сличан данашњим шетачима Демократије . Све наше ветрењаче су иза брда , чекају долазак праве енергије за све нас који ћутимо .

Настави са читањем “ПОКУШАВАМ – Саша Козић”

Ноћас је нападао снег

Ноћас је нападао снег,
на улицама лед,
хладно је.

Фијуче ветар кроз
голе гране,
скидајући пахуље са
њих.
Деца се радују,
улице су стазе за
санкање.

Пролазници ставили
руке у џепове,
јакни и капута
пазећи, како иду,
да не падну.

На дну улице Снешко,
са плавом шерпом на
глави,
смејући се, гледа
пролазнике
што силазе.

Настави са читањем “Ноћас је нападао снег – Саша Козић”

ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО

У време када зло једе добро,
 када јахачи саме таме,
јуришају надајући се
неком креативном хаосу,
који ће решити њихове проблеме.

Зло које се спрема  није само
сви који су некада страдали,
опет су ту, на барикадама саме туге.
Срећни а блесави.
Настави са читањем “ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО – Саша Козић”

НАСТАДЕ ПЕСМА

Свако јутро се будим
са букетом
прелепих песама.
Изгубљених
у протоку мојих мисли,
у беспућима
звездане прашине.

Загубљених
у магли мојих снова,
рођених сутра
у времену
умирућих олуја
бескрајне таме.

Настави са читањем “НАСТАДЕ ПЕСМА – Саша Козић”

ДАНАС СВЕ ЗНАМ

Прошло је доба када сам
покушавао да разумем
све што ми време намеће,
као животну реалност.

Прихватао сам све,
а разумео мало.
Данас, када ме неко пита,
ништа не разумем,
али све знам.

И тако годинама,
све до ових дана.
Дана када сам упознао њу,
жену мог живота
и када је она поред мене,
ништа не знам
и не морам,
мада сада све знам.

Свестан сам тога.
Али није ни важно.
Време ипак тече

(C) Саша Козић