Категорија: Sandra Miladinović

                                        LJUBAVNICI 

Kišne kapi padaju,
ali mene raduju,
ponesene vetrom same,
sred večernje ove tame,
slivaju  se, okna maze,
bujaju i nadolaze,
stapaju se s’ rekom našom,
potocima što je ljube,
i oblaci sad tuguju, za kapima koje gube!

Zemlja s’ nebom sad se grli,
dok se meni baš ne sniva!
Čini mi se da se ljube,
ko andjeli belih krila!
Da li takvih ljubavnika,
igde, ikad više bilo?!
Čisto sumnjam i divim se
o nebeska tebi silo!
I dodje mi da izadjem, ispred našeg divnog doma,
da sačekam licem gore, k’ nebu što lepotom pleni,
konjanike te nebeske , što ih ovo veče ženi!

Настави са читањем “Ljubavnici – Miladinovic Sandra”

 SENI  PROSLOSTI 

 

Zar ne osecate da nas grad dise,

tu gde se seni proslosti micu,

gde Lazarica uspravno stoji,

i nemo prica svoju pricu!?

 

Sada je neko olujno vreme,

sto rusi stabla iz korena,

sve polagano umire, vene,

a Lazarica za navek stvorena!

 

Opominje ona sve svoje duse,

hrabri ih nekad, kat-kad utesi,

ona je majka svih pokolenja,

da zlo ce proci ona ne gresi!

 

Ja cujem njene uzdisaje,

i srce sto i sad bije ko mlado,

i cini mi se da nekad seni,

nasim ocima gledaju gradom!

 

Zrno sam peska ovoga sveta,

ali znam njene nebeske ruke,

staze do nje su staze coveka,

ko do njih dodje- eto mu luke!

 

I cujem cesto topot kopita,

odzvanja ko nekada uz nasu reku,

zagor, stit i tup zvuk maca,

cuje se kada vetar piri!

O Lazare cedo naroda,

u nama si i vecno  zivi!

Maj’ devo, smelo podigni  te divne oci,

ko nekada  zamahni rukom devojackom,

raspleti kose i iz njih bozure

poleti u zagrljaj ratniku mladom!

 

Znam bice bolje s’ verom i nadom!

 

O  seni proslosti ………!!!!!!

 

 

 

 

© Miladinovic Sandra

ZOVEM SE LJUBAV

 

SKLONI MI SE S PUTA ,

TI NISI DEO MOJIH SNOVA,

JA TO SIGURNO ZNAM,

DOVOLJNO JE U OCI DA TE POGLEDAM!

 

NE ZAMARAJ, NE SMETAS,

ALI MOLIM TE NESTANI…

U VECNOST, U ZEMLJU SNOVA,

BUDI KAZANOVA, ALI MENE NE ZAVODI ,

I ZNAJ  PRICI JE KRAJ!

 

MOJI SU OKEANI,

BISERNO BELI DANI,

STO KO TALASI PENUSAJU U BESKRAJ,

MENE PUCINA ZOVE,

 MNOGI ME SE KLONE,

JER MOJE IME JE LJUBAV!!!!

 

SKLONI MI SE S PUTA,TI NISI DEO MENE,

DA SAM RUZA U TVOM VRTU NEBIH CVETALA,

JA TO SIGURNO ZNAM,

DOVOLJNO JE U OCI DA TE POGLEDAM!

 

MOJI  SU OKEANI,

BISERNO BELI DANI,

STO KO TALASI PENUSAJU U BESKRAJ,

MENE PUCINA ZOVE,

MNOGI ME SE KLONE,

JER MOJE IME JE LJUBAV!

 

 ©Miladinovic Sandra

ČEDO MOJE

Isto smo kazem ti!

Osecas ruku u ruci

kako se stapaju u jedno sunce,

isto smo srce i istu bajku zivimo do kraja!

Pomocicu ti moj pupoljku od ruze, moj andjele,

moje lane,

da hodas uspravno prasumama!

Suma je prastara, duboka, puna zamki i tajni,

mirise i mami,

nezno mojepile!

Isplescu ti mosttamo gde ga nema,

naucicu te da trajes i volis,

da se nosis s time!!!!!

Ma kazem ti , isto smo rekom sto plovimo,

i dah cu ti dati, osmeh izmamiti, izlaze naslutiti,

Tvoj zivot cu slaviti!!!!

Ni na nebu te necu zaboravljati!!!!

Isto smo…

© Miladinovic Sandra

NADA, LJUBAV i VERA

 

Cini se ponekad da previse nade,

 I previse maste bude moja cula!
Cini se ponekad da sam vragolanka,

sto joj korak igra, sto trci ko srna!

Celi zivot donosi trenutke i

prolaze kraj nas razni karnevali,

al ponos nam neda, il nema sujeta,

da priznamo da smo cesto sami, sami…

A nje se bojimo, samoce iz magle,

sto vreba potajno svaku nasu misao!

Vitezovi mi smo sto u borbi sa sobom,

sedamo u kola i jurimo ludo,

smisljamo razloge da ruku pod ruku,

uz veselu  muziku i sa strascu vrelom,

igramo na podijumu neku tajnu igru,

smejemo se, uvijamo telo!

Ali svest nam kaze, dok oci nas prate,

merak nam je samo, samo jedna zelja,

da ljubimo ludo, strasno i zanavek,

da nedamo dusi da je bez strpljenja!

Nama treba casa prepuna vina,

sto ga cine, nada i ljubav  i vera!

Sreca to je mudrost sto satkana jeste

Iz cvrstih temelja  i upornih  htenja!

i svaka ce zora nasa  – osvanuti belja!

 

 

© Miladinovic Sandra

 

 Strepim da zaboravljas

 

Strepim da zboravljas

Nesto vrlo bitno!

Srce mi  kuca pa stane,

za tren ko da nema me,

ja ko list sam sa grane u jesen sto opada,

a, u prolece ponovo  svetlosti stremi!

Strepim da zaboravljas,

da ne vidis to u meni!?

 

A u oku plamti samo jedna zelja,

i dala bih joj ime da se pamti!

Da nocu svetli ko zvezda,

a jutrom da mirise na vecnost!

Strepim da zaboravljas ,

koliko smo samo mali,

zivot  ko tren, a tren ko trzaj!

Senka mi licem prolazi,

Tajim sta me lomi!

 

Strepim da zaboravljas?

Uvek cu da postojim!

 

© Miladinovic Sandra

TAMO GDE MAKOVI  CVETAJU

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

POLJA SU IH PREPUNA,

RADO BIH NJIMA  SETALA,

NIKADA SE NEBIH UMORILA,

S CVRKUTOM PTICA BIH ZIVELA,

A PRED NOC SAMO BIH KLONULA,

I POLAKO TIHO ZASPALA,

SA UZGLAVLJEM OD KAMENA…..

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

I DIVLJA NANA MIRISE,

A UVIJA SE LAGANO O NJIH

I DRUGO RASTINJE,

LEZECI NEBO BIH GLEDALA,

BEZ HRANE SITA NAVEK BILA,

ALI ZNAM DA BIH SE SLEDILA,

KADA SHVATILA BIH DA TO SAM SNILA!

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

POD ZARKIM SUNCEM SAZREVAJU,

A TOPLA ZEMLJA VEC IH CEKA,

TAMO BIH NASLA SEBI LEKA!

NEPRESTANO BIH GLEDALA,

DOK NUCU NEBIH  TRENULA,

NOVIM ZIVOTU  SE PREDALA,

KONACNO JEDNOM OPIJENA!

© MILADINOVIC SANDRA

 

 

 

 

 

 

Bila sam u sredistu tajne,

ko u sred baste bajne,

srela sam razne maske,

hodala unatraske!

Videla  boje koje ne postoje,

i stanovnike Troje!

Cule sam nove price,

koje na stare ne lice!

Cini mi se da sam jela cudna kusala,

i dok sam se izlazeci iz tajanstvene reke

susila,

pridje mi licno kraljica tajne!

I nista,  samo me je gledala,

i to pravo u oci!

Pitala me  je gde sam do sada dremala!?

A, ja se sva ukocih!

U pavu je svatih sada ,

jer tajna je cistiliste duse!

Ko vihor iz dalekog svemira,

spoznas tajnu u razlog svih nemira!

Tu je sve ono sto zelimo ili ne zelimo da znamo,

Cega se stidimo, sta ljubomorno  cuvamo,

usput zaboravljamo!!!!!!?

U zdravlje s njom sa popila,

i iscezla poput vizije!

I posle svega……

probudila sam se srecnija s tajnom,

koja vise tajna nije,

ali ce se navek zvati tajnom,

a tajna se krije!!!!!

 

 

 

Miladinovic Sandra

 

 

 

OBALA

Bogata je ta obala topolama starim nekim,
Kore im se sasušile, a vreme ih čini mekim,
srce im je podaleko od tih brazda čto se roje,
svakim danom srž života od lepote gubi svoje!

Grana jedna od siline zimskog snega napukla je,
na njoj lišće ne zeleni i uzalud broji dane!
Behu mlade, divne, vitke, s vetrovima valovite,
od sunca su sačuvale, za poljupce svile grane,
pticama su gnezdo bile, pa zašto bi sad žalile….?

Neka mlade sad listaju, o lepotom nek blistaju,
a s žuborom šum svoj spletu,
to podare ovom svetu!
Nek odbrane zaborava sve što zbi se ispod grana!
Nek dodole i pastire, vilenjake iz davnina,
kriju pesme, kriju priče,
Što na bajke možda liče!

(C) Sandra Miladinović

MAGICNA POLJA

Znas bice kasno ako dopustis

da sama dodirnem nebeske daljine,

i da mi pogled slucajno odluta,

tamo deleko preko pucine,

koja ne postoji u mome kraju!

U mome kraju polja su magicna,

carbno semenje nice i raste,

ujutru kada leto je, laste nadlecu,

slavuji pevaju najlepsu pesmu…

tajnu da voleti treba do beskraja,

leteti kao da krila imas,

ljubiti vetrove, zvezde dodirivati,

igrati u kolu prelepih vila.

Znas bice kasno ako dopustis,

da polako opet sama sidjem

srebrnim kocijama mirno na tlo!

Tad bice kasno da kazes to “VOLIM TE”,

jer puna casa ce biti prazna,

haljine bele neizguzvane,

a ja cu pijana ipak biti od nebeskog vina sto sam pila!

Mozes li da zamislis mirnocu duse, i ruke sto se spustaju niz telo,

korak sto polako ide put reke i jedno nekada vrelo telo,

koje ce tada sasvim sito, ko posle bezbroj dodira zarkih,

biti jedna mirna luka….

 

Ne, ti to nikada neces da shvatis!

 

(c)Miladinovic Sandra