Категорија: Marina Adamović

.

izglancati cipele

vraško je umeće

.

verujte na reč

.

jednom sam pokušala

.
radila od petka do kraja godine

.

blistale su kao kap

u presahlom moru

.

gromko su me pozdravili

ponudili stolicu sa stolom

.

otvorili usta do čira na želucu

ali

.

kad je neko ugledao suzu u staklastom rubu

gađaše me uglancanim bubašvabama bez brka

.

nije lako biti

savremeni-k gnusoba/â u purpuru

.

mravi su naselili moj strah

prokopali do ovalnog smeha

.

histerija je uporno kucala

zapušila sam misli trupcima u rasejanju

.

vrane su ih izgraktale

i-ha

.

bog je pobegao povređeno

.

grabuljama crtam autoportret

neustašivosti za

seti-me-se-katkad

.

isprala sam duplju

i prikačila drugu

dok se ova ne osuši

.

(krenula sam prvim letom

do viđenja neviđenog)

.

pozivam vas smelo

na izložbu orhideja

.

ako zakasnim

otvorite sami

.
slavićete sve što je moja glad

čerupanjem zasadila

i prekrila žuči utrobe sa florom

.

prvi čovek je naslikao zver

koje se sećao

koju je jurio

koju je jeo

prizivao

od koje je

i za koju živeo

napisala bih pesmu o čoveku

koga se ne sećam

kojeg nisam zagrlila

ali koga uzdižem visoko

više

nô što je on udaljen od mene

.

lišće mi nedvosmisleno

upada u oči

ogovara pesmu

koju je magla zorom naslikala

uzlećem

dolećem

jezikom uvlačim

potopljene reči u napadu groznice

kiša će presuditi

povezanu zavesu od lišća

okačiće mi na dohvat

a ponoćno delo magle

sasuće u vratno korenje

samo da raskrstim sa najezdom nekognitivnosti po dijagnozi

(Uvek računajte na to da i kada ste sami – niste sami

Peko Laločić)

zaklela sam se na ćutanje

usne su mi gluva olupina

već je jutro

šta ste hteli da prećutim

možete sve pročitati u snovima

ali

i njih sam izvrnula

šta biste još od mene

ni to ne dâm

kozje uši su labudovo jezero

za moj muk

hajde

dosta mi je ovog blata pod maskama

šta ste hteli da prećutim

duša mi je rasadnik tajni

izaberite onu čvrsto ukopanu

i pustite da blebećem

sama

sa sobom

o sebi

.

ptica

oblak

krilo Sunca pliva
.

oblak

ptica

mulj bez

stetoskopa

.

duga

ptici

oživljava

Sunce

.

digresija

.

ne mari ptica koliko je sati

ravnodušnost je njena pesma

.

anđeo se udavio

verujući

u bezgrešnost raja

uskočio je

bez razmišljanja

.

đavo je postao besmrtan

dozlaboga

opsednut

svojom

tvorbom pakla

.

a sudbina

niti je šta dobila

niti izgubila

od jednostavnosti

proricanja

.

Sunce

je palilo

Prometejevu

vatru.

Dodavala sam

malo kože,

malo očiju,

malo

(već načete)

duše.

Nokte sam

čuvala

za strah.

Šta sam mogla,

nije bilo

izbora;

nisam se ni

nadala…

Gladna,

žedna,

naga,

slepa;

toliko sam načitana –

znam

da će nas

prikovati

za Kavkaz

i predati

orlu

za

doručak.

Eto vam,

neću biti

sama

bar

u pepelu

glupe

svesti i razuma.