Категорија: Marina Adamović

otvorila sam jastuk

i napunila ga zvezdama

guste draperije će sa svakom

poravnati račune

jedno će oko simulirati pomračenje

drugo ću milosrdno spustiti na petu

sobu ću javno proglasiti snom

i sklopiti ruke sebi oko uma

drhtaću u ritmu

i njihati dušu

sutra će ipak stići novi dan

tako stari običaji kažu a moj bol ga rađa

posle devet dana

bez hleba i vode

Deukalion posluša naređenje

i pobaca kosti velike majke

najednom se nasmeja ogorčeno

-ja potop kamenom

kamen  mene kretenima

takvom se društvu nisam nadao

povadiću kosti potpisane svojom krvlju

moje ime je

konac čovečanstva-

kada pišem…..

moje lice postaje

slika

Sunca

titravih nijansi

hoda Lune

kroz nebeske pejzaže

ma

oluje što me

lišćem kiti…..

kad prekrijem reči

(da se ne vidimo)

lice mi je bezbojna splačina

pocepana strana

starog kalendara

(eto

ne bih znala

da  nisam posečena)

ogledalo žmuri

da ne prsne od stida

moje misli

iz sabranih slojeva mozga

naležu

pod injem godišnjih nanosa

.

neka

neka

rastopiću sve

kada odgonetnem

šta to znači

verovati u sreću

a ne u epitafe

mraka iz zasede

pustila sam dan da ispriča svoje

sasvim dovoljno od mene neme

svitac priskoči da spusti noć

i prošapta odu Mesecu – čuvaru

.

žena je sedela kao fosil na učmaloj steni

krv joj se sledila u bezbroj stalaktita

nepoznati je nehajno prolazio

i bacio pogled

koji je razigrano doskakutao

do kugle skamenjenog oka

.

zenice joj odskočiše

i

trepavice zalepršaše ka svetlosti u nedogled

.

učim usta da šapuću
učim jezik da romori
učim oči da slikaju
neučeno učim da prozbori

.

učim reči da me nađu
da im budem pogrebna ćelija
posle svega
ničeg neće biti
memla
prah
zaborav
a reč?
trulež
crv
dosada
a reč?
učim reči da me nađu
kad zanemim
da u meni plove
reči
reči
samo
reči

.
sad mislite

sve što vam se prohte
kunite se
krstite
i
sve to

.
živa maštam
muk ne pita čemu

kamen

mulj

gušteri

i

reč

.

vreme nije pitalo

da li sam spremna

za ovo čudo nad

gomilom čudesa

.

ne pitam ni ja njega

da li prihvata

da mu okrenem leđa

i nastanim se u crnoj rupi

.

e, i kad me plačno bude tražilo na zadnjem tragu kamena mudrosti!!!

bestraga mu suze!

.

korak

osmeh

korak

priviđenje

sasvim dovoljno truda

da pregaziš

voštane uspomene

koje su  iznikla

na putu

do skoka u pohotni grob

šuma je oštro mačevala Sunce

i ono je

izbodeno

izlilo sve boje

.

skinula bih masku

.

ali šta

ako me grana prepozna

i

kao nad svedokom zločina na nebu

započne olujni proces

.

Kavafi je podigao ruke i prenoćio na mom stolu