Категорија: Marina Adamović

“Hvala na jabuci,

nikada tako nešto slatko nisam okusio”

reče slepi starac,

koga je za ruku držala sita baka Eva

vukući uzicom povezanu zmiju na četiri točka.

udaljih se od sebe

na poetski domet

dovoljno da shvatim

kako sam u ovom

jedinom životu

daleko od nemo-bolnih

zemnih običaja

pa kada mi i vas bude

previše na rani

preduzeću svoju smrt

i sahranu

na nebu

Mesec će me

ustreliti nežno

oblaci obući

u svoje izmaglice

neboplavih želja

zvezdopitkih nada

i

spustiti

u vazdušni pokrov

propadaću

samo nebu čujno

preko sfera

do Sunčeve rake

pratiće me ptice

zmajevi i zraci

i njihati telo

u stihu bez rime

takav je nestanak

slika

kosmopoimanja

još

grom

kiša

munja

osmeh duge

kraj

kritičari

pre nô što uzmete

zlo-delo u ruke

prigrlite svoju glavu

i pokucajte dva- tri puta

đavo će vas bolje čuti

pljucnite još pet – šest puta

u prepametno teme

o-o-otključajte glas

jeziku što petlja

eeeeeeeeee

tad prionite muški:

osećanja odmah stavite pod navodnike

nisu vaša

pa zagrebite perom

a

zaključak

podvucite crnim

sam će sebe dosta ožaliti

honorar za

umne rasprave o stihu

biće dovoljno pokriće

za nužnik

nad suicidnom

pesmom

mog dronjka u grobu

neko mi se približava

ne smem ni da pomislim

šta bih i pomislila

osim da sam šatro pribrana

da čitam senke između redova

neko mi odbrojava korake

a oni sve tiši

uz to i kraći

parapareza

kvadripareza

neko mi dahom podiže vlasi

a gde ću sada s toliko kose

kad ne zna da beži ni od svojih lokni

nečiji prsti klize niz pištolj

policija ne prolazi ovim putem

svi putevi vode do kraja

znojem ispirem suve usne

i brojim koliko je misli u glavi

tri

dve

jedna

nijedna

pucanj

pauuuuuuuuu

lepo sam sebi govorila

previše si ispunjena sobom

ubiće te zamišljanje pesme na prvi stih

“važno je da se piše i da to na nešto liči”, reče dragi Peko Laličić

Da li ja ličim na nešto ili se mogu pridružiti svojim utvarama ?

otvorila sam vrata

onog sveta

šarkama prikačenim

za tužnu ponoć u srcu

zamamne utvare

ogrtale su se

mojim stvarnostima

hranile porođenim

ugrušcima krvi

ne tvrdim da nismo

ukrstile vene

ulivene kao

reke ponornice na teškom putu

cveće je nicalo

sa mog groba

zalila sam ga senkom

Li Tai Poa

dovoljno da nikne

još malo bola

dovoljno da pozdravim

mrtvi

stih

nas dvoje

u

magnolijinom

jadu

.

pitali su me

dokle se prostire nada

pružila sam ruke do oblaka

prste mi saseče munja na prepad

spustih ih uplašena do vetra u magli

dlanove sprži besposleni grom

podmetnuh laktove uzdišući

i njih prelomi olujna strela

ne pamtim zašto ne pokazah pete

možda bih samo ja ostala bez ruku

ovako

masa sakatih hoda ulicama

tražeći rupu da sahrani ramena

moja su sama sebe pokopala

da ne jure nadu u ogledalu na nebu

.

i

ako

znojna

i

upiškana

iscedim

svojoj

olovci

preplanulu

krv

hoćeš

li

mi

reći

ludačo

ili ćeš uviti svoje fekalije u nebesko ljupki kretenizam

razmisli

joooooooooj

stihiju

ne

kroti

još

uvek

presuđujem

iz

prve

suze potapaju dušu

oči

ipak

isplivaše

bez

panike

princeza Aleksandra Osmanović

zadivljena

sam

ovim

iznenadnim

pretapanjem

zemnog pakla

u

podzemni raj