Категорија: Dule R. Paunović

ЈУТРО ЋЕ РЕЋИ

И ове ноћи у Ђердапу Дунав је застао, и

… заспао.

Ведрим небом и трептавим звездама се покрио

а месец пуни га позлатио.

На западу…

мирише ружичњацима омамљеног градића

глава му гори светлима уснулог Милановца

и на поветарцу кад-кад лењо се промешкољи

Спава дубинама утихнулих вирова

у плавет ноћи плавет Горопади се претворила.

Подсвест је то, или… тек моја зла слутња ?

Дубине… дубине плаве или мутне су злослутне.

Он спава… спава дубином и снагом тихих вирова

мешкољи се и поиграва њима… и са мном.

Гледам га, дивим му се – остварењу своје жеље

лепота ме мами у дубине и ширине простора.

Једно јутро… ширину судбина је на корак свела

дубину на тек исплакану сузу на сунцу…

Ово јутро… рећи ће: Дунав је мутан или плав

па ће такав бити и мој живот сав.

Испричаћу Дунаву, као друг другу, причу дугу

и остаћу крај њега док гори заласцима Сунца.

Или ће му судбина уместо мене шапнути кроз сузе:

теци, теци својим током… њему усуд све узе.

Мајданпек

28. окт. 2020.год.

           ЖИВОТ ЈЕ ТО


У прашини, на испуцалој земљи
у смежураној вени
последња кап крви сахне
сва сећања су у њој
– прошлост, живот…

Небом, ни плавим ни црним
мојим небом
јато ускомешаних птица кружи
нити гракћу, нити певају
… ћуте и множе се
– злослутнице

Од када је света и века
-људи, на крају се догађа исто
брже или лакше… у тренутку
по заслузи или божјој вољи
пир јата црних грабљивих птица
– судбина је то

Сунце увек негде свиће
и без нас
земља -ливаде су цветне
песма јата птица ори се лугом,
плач новорођенчета
шири се незаустављиво васељеном
…. сећања и радости се рађају
– живот је то.


Дуле Пауновић                   Мајданпек
                                       17. октобра 2020.год

ДОК СЕЋАЊЕ ТРАЈЕ

Тамница…
без зидова
без решетки
без чкиљавих прозора
тињавог светла свећа
без врата
капије
чувара

Душа
празним ходницима лута
од ћелије до ћелије
… све је пусто

У безнађу
суза се слила
па пригушени плач
тихи јецај
па урлик који се пролама
и постаје мук

Једнога дана…
тамница ће се срушити
тек некоме
остаће бледо сећање

А душа
та душа
у нечијем сећању
добиће слободу
док сећање на нас траје

Живот је такав
живимо у сећањима других
… док и они живе.


Дуле Р. Пауновић Мајданпек
08.09. 2020. год.

Трунка у оку несташног дечака
била је дуга пуна тајни…
машта се разбуктавала до стварности
сваког јутра, дана, ноћи… трена.

Бујао је неки нови свет, живот
у очима дечака, разигран, радости пун.
Ни слутио нисам да је корене пуштао
дубоко, ван сазнања, до таме подсвести.

И тако… неприметно, невољно, несвесно
време је текло ван јасног видокруга
и истицало ко зна где, зашто, коме…?
У бучном ритму шарене свакодневнице.

Тек једног дана тај ритам живота је занемео,
тишина је дахтала паничним страхом…
Сада беспомоћно гледам у бездан таме
без трунке наде у оку несташног дечака.


Дуле Пауновић                    Мајданпек
                                       24. августа 2020, год.

 

СТИХ НА ДАР

Евгенију Самсоновом Радомировичу

Сине,

када се моја душа у небо вине

а лице

почну да кљују црне, грабљиве птице

из мог ока твој лик ће полетети

и засветлети

као звезда нова у звезданом роју

да сачува љубав моју.

А ти, погледај некад пут неба

па, ако треба,

само ако треба, сонет посвети њој:

мојој жељи последњој:

у песми да будемо заједно макар…

такав стих посвети ми на дар.

У Мајданпеку

28. септембра 2006. год.

Дуле Р. Пауновић

                                                  ПРВИ СНЕГ

          Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким  бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост  и њених и његових родитеља.

          Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да  је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.

          Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела.  Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење.  Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити.  Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом,  као фурија,  у мој топли стан улете Она.

          – Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена…  процвркута Она.

          Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.

          – Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.

          – У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…

          – Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби

          – Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.

          Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.

          Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац.  Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.

          Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.

          Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ?  Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена.  Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.

          Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.

          Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?

          Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.

          Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !

          Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…

          Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.

          Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање.  Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање  и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.

          Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац    је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ  је  све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову   корист.

          Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд,  нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она.  Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе

          -Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.

          -Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.

          Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.

          А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.

          Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.

          А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.

Дуле Р. Пауновић

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ

Када ти је суза лице опекла

ти си понизно клекла

и била си спремна да ме молиш

јер си веровала да ме волиш.

 

У мени, срушила си један свет

и згазила цвет,

онај цвет за тебе што сам чувао

…ветар му је лати одувао.

 

Сећање је само остало

и лишће опало

…то је све.

 

Сада мени свићу зоре сиве

а ноћи су ми дуге, предуге:

без сна и снова, пуне туге

 

… а теби ?

Дуле Р. Пауновић

ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

 

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

 

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

 

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

 

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

– мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

 

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

– у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

 

                                                           Дуле Р. Пауновић