Категорија: Dule R. Paunović

ОПСТАНАК

Одувек сам био сам, то је судбина моја
и не плачем више, одавно су пресахле сузе.
Само чекам да ме обрадује блага реч твоја
ако дођеш, ако те неко већ из мог сна не узе. 

Тако ти растеш у чекању и мојој нади:
постајеш велика, све већа… постајеш НЕКО,
за мене само. И стари сат је стао, не ради…
И зашто би ? Мој живот је одавно истеко. 

Али, варљиве су судбина и срећа:
већ сутра ћеш бити у глибу, немоћна и сама,
гледаћеш како, титрајући, догорева твоја свећа,

као ја сада. Надираће и гушиће те густа тама.
Нестајаћеш, постајаћеш НИКО, аја ћу расти…
Дозиваћеш ме, незнам хоћу ли те спасти ? 

Дуле Р. Пауновић

У Мајданпеку
3.августа 2004. год.

                СУНЦУ У КОЛЕВЦИ

 

Негде у Равници Севера Ја сам посустао и – стао

и као човек сам пао,

сиво обзорје, тада, страхом душу ми је оковало

и време је за мене, тада – нестало.

 

Мој живот се претворио у страх, постао је пакао:

пао сам, дно његово сам дотакао…

по њему пузим, мој је живот, можда смисао ?

тражим га…али, од тела се не одваја бледа мисао:

 

од сивог мрака у души спасу и уточишту се нада

а мрак је и плашим се – неће га наћи никада,

и не у мени. На Исток, зарад њега, морам стићи,

 

морам Сунцу у колевци близу, близу прићи,

пред Њим клекнути и усне на Њега прислонити:

из Његовог осмеха Нађеног времена се напити.

 

Дуле Р. Пауновић

                      ЗБОГОМ

Прошлости морам ове ноћи ” с Богом” да кажем,

Сви су својим путевима отишли а ја сам сам остао

И нећу више себе у својим сновима да лажем:

Признајем да сам као човек на дно живота пао.

 

И хоћу да васкрснем, не као Бог, већ као – човек,

Снаге имам да још увек гордо идем овим светом,

Крст свој још не носим, хоћу да проживим век,

Ако треба… само ако треба, са слашћу и осветом…

 

Па… сада остајте с Богом све моје љубави:

Велике и мале, којима подједнако веровах слепо.

Остајте с Богом, у очима су ми хоризонти плави:

 

За њима идем, у њима је скривено нешто лепо,

И једнога дана, скривену лепоту сигурно ћу открити:

Она ће свему смисао дати а вас ћу тада – заборавити.

 

Дуле Р. Пауновић

РАЗМИШЉАЊА

Размишљања моја проткала је суморна мисао:

да смрти нема – живот би изгубио смисао,

живот би, тако, у вечни пакао претворен био

па би човек узалуд веровао, надао се и снио.

 

Вечност живота и живљења наде би лишена била,

време би души и жељама ломило крила,

плавет пространства видика слепило би постало

и све што је људско – све у мрак безнађа би пало.

 

Време би са неба већ одавно бледе звезде испило

и светлост за просветљење ума и душе би скрило.

А без мрака на на крају пута и без његових тајни

 

у души не би било вере ни наде као водиља сјајни ,

живот и дражи супротности своје би постале

али пролазност и смрт снагу и смисао су им дале.

 

Дуле Р. Пауновић

ХТЕО БИХ

Посвећено Њему – Сину моме

Хтео бих…од срца да се насмејем

са Њим, да из душе тугу развејем,

хтео бих… за Сунцем да полетим

Његове снове на јави да осетим.

 

Хтео бих… руке широко да раширим

са Њим у загрљају срце да смирим,

хтео бих… да му кажем да га срце воли

и да ме Његова патња пече и боли.

 

Хтео бих… вечност да сањам само Њега,

хтео бих то више од свега.

Хтео бих… време Наше у детињство да вратим,

 

хтео бих… али судбина ми не да муке да прекратим.

Хтео бих… све бих хтео, али сам само човек мали,

само сам са гране жути лист опали.

 

Дуле Р. Пауновић 

БИО САМ ДЕЧАК  БЕЗ ЛИЦА

 

Када сам дечак био

имао сам свој сан,

само сам га имао

и само сам га сањао.

Освртао сам се око себе

тражио сам своју сенку,

тражио сам је само

али ње није било.

Гледао сам у очи људи

и других дечака,

гледао само,

али у њима мене није било.

…и у огледало сам загледао:

мог одраза,

мог лика…

није било

…ни у огледалу

Био сам дечак без лица,

без сенке,

без одраза у огледалу…

Потрчао сам брзо,

што сам бржр могао

у сусрет судбини

…да не застане,

да не промени пут…

Да угледам своје лице,

добијем сенку

и свој одраз у огледалу.

У Мајданпеку

10. октобра 2008. год.

 

СУДБИНА

Одувек сам био сам, то је судбина моја

и не плачем више, одавно су пресахле сузе.

Само чекам да ме обрадује блага реч твоја

ако дођеш, ако те неко већ из мог сна не узе.

 

Тако ти растеш у чекању и мојој нади:

постајеш велика, све већа… постајеш НЕКО,

за мене само. И стари сат је стао, не ради…

И зашто би ? Мој живот је одавно истеко.

 

Али, варљиве су судбина и срећа:

већ сутра ћеш бити у глибу, немоћна и сама,

гледаћеш како, титрајући, догорева твоја свећа,

 

као ја сада. Надираће и гушиће те густа тама.

Нестајаћеш, постајаћеш НИКО, аја ћу расти…

Дозиваћеш ме, незнам хоћу ли те спасти ?

 

У Мајданпеку

3.августа 2004. год.