Категорија: Dule R. Paunović

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

БЕЗБОЖНИК

Прекријте и уклоните знамења вере,

погасите сава кандила – да завлада тама,

и свеће, да се са душе грех не спере,

очи склопите, да ноћ буде без плама.

 

Бога сам само за трен среће молио,

крсну славу сам славио, колач секао…

А ноћи дуге  над судбином сузе сам лио

и стрпљиво из даљине сина сам чекао.

 

Бог ме и сада са презиром слуша

а ја желим, на трен, мука да завлада:

да чује док у самоћи јеца моја душа,

 

сузу док пада када нестаје нада…

Да Он у мојој патњи проживи једну ноћ

па ћу и ја вечно поштовати Његову моћ.

 

Дуле Р. Пауновић

ГОВОРИЛИ СМО ТАКО

Тих давних година, година младости

говорили смо једно другоме:

Ти си моја једина љубав,

Ти си сва моја срећа,

Ти си мој смисао и циљ живота

Ти си сва моја радост…

 

Говорили смо тако,

понављали смо то безброј пута

и веровали смо да изговарамо праве речи

магичне, које ће нас вечност задржати заједно

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

и даровали смо једно другоме

све што двоје заљубљених могу даровати

само једно другоме:

крв и душу, тело и радост, патњу и смисао…

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

а живот је кренуо својим токовима,

и оно што смо говорили

путеви изгубљени у даљини учинили су нечујним

везе, које су нас тако чврсто спајале,

постале су танке до невидљивости

па нисмо осетили када су пукле и нестале.

 

А ми… ми смо ишли, ишли, ишли…

свако на своју страну,

а да тога нисмо били свесни,

ишли смо у заборав једно другога

нестајали смо… и нестали

а да тога нисмо свесни ни данас.

 

Дуле Р. Пауновић

                БОГУ НА ИСТИНУ

Дошло је време али ја још не могу

да одем на истину Богу,

незнам шта у том часу да му кажем

а не бих да га опет лажем.

 

За све оно што сам згрешио до сада

опростити ми неће никада:

ни Он, ни драги моји а ни људи,

рећи ће: да му се суди.

 

Једна пресуда је већ пала:

да више немам идеале, остала је будала

а моје кости да почивају у земљи не могу,

 

и то ће бити мило и људима и Богу.

И на овом свету да се довека мучим и патим

али да грехе не могу да окајем и платим.

 

Дуле Р. Пауновић

РЕЦИ МИ…

Реци ми:

како да побегнем од самога себе

негде далеко

где ни себе не могу наћи ?

 

Реци ми:

како да одвојим душу од тела

па да се она међу звезде успе

у дубини васионе смисао да нађе ?

 

Реци ми:

зашто из ока нестадоше снови

нестанак угаси наду

а простор испуни мраком ?

 

Реци ми:

да ли бескрај има краја

да ли је вечност река која ће пресушити

а ја ћу остати у пролазности ?

 

Реци ми:

шта је крајњи циљ живота

или му је једини циљ

само понављање себе самог ?

 

Реци ми:

да ли ће одговорима бити затворен круг

и да ли ћу ја нестати

па да склопим очи док суза не капне ?

 

Дуле Р. Пауновић

ДУНАВУ

Стиснуо се између врлетних стена Дунав

па није више ни питом ни чаробно плав,

зелен је и дубок а ипак миром одише

и као да над вировима вода жубори тише.

 

Поглед сањив, поглед жељан сна и мира

реком лута од једног до другог вира

једину и последњу жељу да испуни души

да плавез неба на узбуркану реку обруши

 

Све из мудне дубине да буде део висине

плавет да испуни кланац и све буде ширина

па да се мисао у неслућене просторе вине

 

И коначно у души завладају радост и милина.

У око се сан о мирној реци увукао

и над њом је сунце, звезде и небо навукао.

 

Дуле Р. Пауновић

САН У РУЧИЦИ

Евгенију – Жењи Самсоновом

Док се буди, једном ручицом стиска сан

Другом, трља очи сањиве

Као да је прерано свануо дан

И хтео би да одагна сутње сиве,

 

А плаши се: из ручице рука ће нестати

Топла и јака, рука из свих снова

И чаролија одсањаних жеља ће престати

И још једна иста, спустиће се зора нова

 

И све, све ће му још један освит узети.

У стиску ручице исконска му је нада

Па неда Сунцу у зенит да узлети

 

С вечери румене, док сан на очи пада

Заспаће блажено и опет ће сањати исто:

Сањаће Свето тројство Његово срце чисто.

 

Дуле Р. Пауновић

БИЛА СИ…

Ољи Самсоновој Леонидовној

На почетку

била си моја велика жеља

 

Потом…

љубав највећа

 

Затим

успомена драга

 

Сада…

само си заборав

 

и нестајеш

у тмини времена

 

Знам:

са тог пута повратка ти нема

 

Јер, тако си ти хтела

жељо, љубави, успомено…

 

Збогом…

утонула си у измаглицу даљине.

 

Дуле Р. Пауновић

С тугом у срцу сонет посвећујем Девојчици

После много година патњи сада твој сан гледам:

заборавила си га, али ја га забораву недам.

После много година, о нашој љубави сонет пишем:

заборавила си све, то ме боли, зато болно уздишем.

 

А сањала си: да ти лепо лице прекрива вео бели,

на прсту – бурму моју, на грудима – цвет пропупели.

Сањала си, сећам се, да те преносим преко прага…

сањала си, сањала… озарена, а ја те волех, моја драга.

 

Твоји снови у мојој души и данас живе:

сада ја њих сањам, живим их у зоре суморне и сиве:

они су моја коб, судбина али и једина нада…

 

они су ми све. Зато и сада одем, као некада

крај реке, на литицу, где смо загрљени и срећни снили

волели се, у љубав веровали и срећни, срећни смо били.

 

Дуле Р. Пауновић

 

 

 

 

 

ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА

Једна причљива баба

и још једна крекетава жаба

дигле су велику грају

па су се само оне чуле у крају.

 

Причале су празну причу неку

и тако су пробудиле у грму зеку.

Зека отвори сањиве очи

па пред бабу и жабу искочи.

 

И… жаба у воду скочи,

баба исколачи ракијаве очи,

прекрсти се три пута брзо

и упита се: који се ђаво на њу наврзо ?

 

Одговор сачекала није

да што пре побегне – беше јој милије.

Бежи баба, све репате ђаволе псује

а зека бели само се мудро осмехује,

 

па утврди: и ја сам јунак данас постао

још вели: и најслађу травку да би дао

да неко песму испева и ово види

да се његов род више ничег не стиди.

 

Дуле Р. Пауновић