Уздигнутог чела и погледа ледна
пристижу поносно на то поље бојно.
Знајућ’ да их чека сила непрегледна
ка вечности крећу тихо, својевољно?
Остају за њима непрегледни пути,
поља пуна класја, још мало па “жетва”!
Ка Косову хрле ти ратници љути
да их не би стигла Лазарева клетва.
Залепрша песма незнаних јунака
на коњима силним што к’ судбини језде.
Би вечити сукоб светлости и мрака.
На плаветном небу заискриле звезде.
Одзвањају тужно песме Светосавске,
јер Косово прекри непрегледна тама.
Падају јунаци, падају и маске!
Србија поносна, пустошна и сама.
Док језивим миром почива равница
залепрша туга као лист на бури.
Крај палих јунака анђеоског лица
изничу из крви црвени божури.
Уздигнутог чела и погледа ледна
падоше поносно на том пољу бојном,
а њихова душа девојачки чедна
вазнесе се к’ небу, том смрћу достојном!
(C) Душан Комазец