Аутор: Vesna Stojković

Rođena 1969.godine u Leskovcu, gde trenutno živi i radi. Završila je Tehnološki fakultet u Leskovcu, ali vrlo malo je radila u struci. Poezija je njena velika ljubav bila i ostala. Nakon završetka fakulteta udala se i posvetila porodici. U tom periodu prestaje sa pisanjem. Nakon 20 i više godina vraća se poeziji sa još većim žarom i do današnjeg dana ne prestaje da piše. Osim ljubavne poezije piše rodoljubive, misaone, satirične pesme i priče na književnom jeziku, kao i na dijalektu (prizrensko - timočkom). Do sada je objavila tri zbirke poezije,a u pripremi je četvrta. Učestvovala je u mnogim Antologijama i zbornicima gde su njene pesme objavljene. Više puta je nagrađivana na raznim pesničkim konkursima i susretima.

LUTALICA – Vesna Stojković

LUTALICA

Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.

Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.

Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.

Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.

Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!

Vesna Stojković

TRAGOVI U PESKU – Vesna Stojković

Tragovi u pesku

Mene grli mesec, a vetar miluje
u tihoj noći, usnulu i belu…
Dolaze mi krišom kad niko ne čuje,
a lagani drhtaj prožima me celu.

I kao da čujem glas u daljini
što liči na šapat izgubljene duše.
Hodam lagano, u cvetnoj haljini
ka moru, dok se talasi penuše.

Budi mesec što me grli nežno,
budi vetar što miluje mi telo.
Nek’ se desi što je neizbežno
u ovoj noći… Sve je uzavrelo!

Zarobljena u tom kratkom bljesku,
negde između jave i sna.
Ostali su samo tragovi u pesku
na obali … I, sama ja!

Možda si ti mornar bez kompasa
kome uvek potonu sve lađe?
Zato dižeš sidro, odlaziš bez glasa,
umesto nade, ti biraš beznađe !?
®©
Vesna Stojković

VRHUŠKE – Vesna Stojković

Vrhuške
Zavladala neka tmina, senke mi nad glavom lete.
Ispred mene baruština, a ja plačem kao dete.
Puste staze i bogaze, preskačem u niskom startu.
Čizmama od sedam milja, koračam po mračnom kvartu.
Da pronađem izlaz neki, pokušavam al’ ne ide…
Preda mnom je put daleki, oči ništa sad ne vide.
Kišni oblak prosuo je, preko mene galon kiše.
Da li plačem, il’ smejem se, ne znadem ni sama više?!?
Lavež pasa sad se čuje, da l’ zavija il’ urliče?
Vetar nosi suvo lišće, dok sa brda pudar viče.
Demonske me sile gone, misli moje opsedaju.
Hoće ponos da mi slome. Neka ne pokušavaju!
U grudima srce moje glasom jasnim progovara.
Pokušavam da razlučim, je l’ istina  il’ prevara?
Kao jagnjad što pred klanje, ne mari za ništa više.
Sve je isto, više – manje. Crno nam se svima piše.
Besmislene, prazne reči u vazduhu odzvanjaju.
Ko će bol taj da izleči, što nam stalno darivaju.
Sve vrhuške, gnjile kruške, kad sa grane jednom padnu,
ima narod da ozdravi, pobediće bolest gadnu.
Vesna Stojković

ТРАЖИМ…

ТРАЖИМ…

Тражим…
Кап воде на нечијем длану,
мелем за тешку, непреболну рану.
Један осмех што душу лечи,
да ми срце рањено излечи.
Загрљај да ме од невоље сакрије,
додиром нежним да ме обавије.
Једну руку, топлу и меку…
Тражим човека – у човеку.

Тражим…
Речи које заглушују тишину,
зрак сунца који обгрли планину
и топло ме по лицу милује.
Тражим глас који кроз време путује,
да ме смири кад осетим тугу неку…
Тражим човека – у човеку!

Две птице што цвркућу у гнезду
и једну сјајну, лутајућу звезду.
У бесмислу да пронађем смисао.
Тражим једну изгубљену мисао,
што стално плови кроз мутну реку.
Тражим човека – у човеку!

Спас од тужне чамотиње,
извор воду сред пустиње,
да умивам њоме лице.
Златно перо рајске птице,
да ми брише сузе кад потеку.
Тражим човека – у човеку!

Весна Стојковић, Лесковац

KOLO SREĆE – Vesna Stojković

Kolo sreće

Kažu ljudi sve će proći, posle kiše sunce grane.
Sreća mora jednom doći, vedar dan će da osvane.
Strpljenje nam treba samo.Proći će i ove muke.
Sunce ima moć nad tamom.Ugušiće bol, jauke.
Ljudi svi su uštumeli, nit’ daleko, niti blizu…
Postali su kao zveri, jedni druge samo grizu.
Narod ćuti, stisne zube, navik’o je, mora tako,
Dok, na vlasti sve,, dangube”, zarađuju novac lako.
Sad nam,, oni “, dragi Bože, gule kožu sa grbine.
Jer tako se njima može… A narod će da pomine.
Na leđa nam stave breme, k’o magarcu  teški samar.
Došlo neko ,, gadno” vreme, lupaju nam stalno šamar.
Poltroni i ulizice… K’o burgija vrti para.
Dobijaju propusnice. Novac vrata im otvara.
Ljudi dobri i pošteni…Kroz prozor im ulazi glad.
Sami sebi prepušteni. Zavladala beda i jad!
Hej čoveče, probudi se…Pokreni se i digni glas.
Ne moraš da trpiš više, kucnuo je zadnji čas!
Uzmi stvar u svoje ruke,budi kovač svoje sreće.
Zar ti nije dosta muke? Kolo sreće nek’ s’ okreće!
Vesna Stojković

SLUTIM TE – Vesna Stojković

SLUTIM TE
Slutim te…
U cvrkutu ptica.
U igri leptira.
U šapatu vetra.
U mirisu lipa.
U svakoj kapljici kiše,
kojom me nebo obasipa.
Slutim te u odsjaju zvezda.
U blještavilu uličnih fenjera,
što bacaju svetlost pokraj puta,
dok trgaju mrak i cepaju tišinu.
Tražim te kroz tminu.
Razgrćem maglu sećanja.
Prkosim zubu vremena.
Uzdahom te dozivam.
Dušom te svojom pokrivam.
Slutim te…
U svakoj pori moje kože.
Pogledom te tražim.
Da te osnažim.
Da pokidam lance sa duše tvoje.
Da ti obojim snove
i skinem teške okove.
Slutim te u zalasku Sunca.
U prvoj jutarnjoj rosi.
U paperjastom oblaku.
U snežnom pramenu na mojoj kosi.
Slutim te… Slutim.
A ćutim.
Možda će ćutanje moje
od glasnih reči, više da ti kaže?
Moju ljubav besmrtnu da ti dokaže!
Vesna Stojković

ŽUTE DUNJE – Vesna Stojković

ŽUTE DUNJE
Miris dunja na ormaru,u detinjstvo mene vraća.
Kuca žila u damaru, to prošlosti danak plaća.
Progone me uspomene…Grešila sam,a ko nije?
Da mogu da vratim vreme, da sve bude kao prije.
Mladost moja, gde je sada? Gde je ovde moje mesto?
Gde su ljubav, vera, nada…? Pitam se u sebi često.
U sećanju sada  tražim, žar ljubavi moje prve.
Želju svoju da osnažim… Al’ sakupljam samo mrve.
Žute dunje sad mirišu… A ljubav u srcu spava.
Dok reči što slute kišu, nosi  reka zaborava.
Grudi mi se nadimaju od nekakve teške tuge.
Moje snove otimaju, te đavolske, mračne sluge!
U oku mi  suza čista, na suncu se presijava.
Ni ja više nisam ista. Smirila se luda glava.
U tišini osluškujem, al’ mi uši ogluvele.
Niti vidim, niti čujem, oči su mi oslepele.
Srce ludo samo bije, u nekome teškom ritmu.
Iz grudi će da izbije, ne shvata suštinu bitnu.
Sve će proći, hvala Bogu,svakom bolu ima leka.
Dok je zdravih ruku, nogu…Sve muke su  – za čoveka!
Vesna Stojković, Leskovac

LOV U ,, MUTNOM” – Vesna Stojković

LOV U ,, MUTNOM ”

Ima takvih ljudi koji se ne libe
rođenome bratu da postave zamku.
Kad u blatu oni do guše zaglibe,
nekim čudom uvek nađu spasa slamku.

Ima takvih ljudi, što love u mutnom,
nehajno šireći lopovluka vrežu.
Pa zabace mamac onako ,, usputno”,
čekajući da im plen padne u mrežu.

Ima takvih ljudi ,, plemićkoga” soja,
sa šlifom i stilom ( ma, prava gospoda),
što nose odelo savremenog kroja,
al’ prostački jezik na kraju ih oda.

Ima takvih ljudi što su na sve spremni,
otimaju, grabe, i opet im malo.
Porušiće sve do ostataka zemnih,
da dobiju ono do čeg’ im je stalo.

Ima takvih ljudi, bez savesti griže,
veruju da svet je njihova svojina.
Pravda nekad kasni, ali ipak stiže,
na kraju i lovac postane – lovina!

Vesna Stojković, Leskovac

LJUBAV I VINO

LJUBAV I VINO  – Vesna Stojković

Ljubav je kao najslađe vino,
prvi gutljaj ti nepca nadraži.
Ispuni se duša nekom milinom.
U glavi se zavrti,a telo oslonac traži.

Ljubav je kao najslađe vino,
ispijaš ga lagano, u slast.
Osećaš se čarobno i fino,
nad svojim razumom izgubiš vlast.

Ljubav i vino, lepota i mladost…
U vrtlogu strasti često se izgubiš.
Sigurnost i spokoj, sreću i radost
osetiš u trenu, kada se zaljubiš.

Kao čaša vina, opija te sreća
što više ga piješ, to više ga želiš,
Znaj, ljubav je utoliko veća,
kada imaš sa kim da je deliš.
®©
Vesna Stojković

POSLEDNJE VEČE

POSLEDNJE VEČE

Neka ovo crveno vino
venama našim sada poteče,
hajde da se zagrlimo,
– ovo je naše poslednje veče.

Nek’ ljubav naša k’o vatra plamti.
A sutra nek’ nas u grudima peče.
Sad i zauvek neka se pamti,
– ovo naše poslednje veče.

Ljubav i vino neka nas opiju.
Za trenutak, svet neka stane.
A oči naše nek’ tugu sakriju,
da lepa nam uspomena ostane.

Tebi u zdravlje ispijam čašu vina,
U ime prošlosti i ljubavi stare.
Jer, kažu da je u vinu istina,
koja leči rane kada prokrvare.

Vesna Stojković, Leskovac