Аутор: Saša Kozić

Свесно стојим на прагу својих несвесних идеја,

на ивици умоболности.

Губим мисао, створену у мојој глави

после краха универзума,

као свесног бића саме стварности.

Створен да владам емоцијама

свог унутрашњег ја,

пресвучен у лудачку кошуљу

пуну бола због изгубљених идеала младости.

Почиње велика битка ,

битка у којој ће се све сазнати.

Река прошлости избија из мојих мисли

и улива се у канал пун емоција

које урнишу моја најлепша сећања.

На мајку.

На оца.

На детињство.

На најлепше тренутке младости.

Све је ту.

Боли.

Али боли са осмехом.

Ту је и туга ,

за данима пуном прошлости,

са свим својим надањима,

прожетим језом

која полако уништава

све

за шта је вредело живети.

У годинама сам када покушавам да уживам у животу који смо створили ја и жена.

А кад се сетим .Ожених се .Почетнички проблеми у браку, они свакодневни.

Кад су и они постали само свакодневни, деси се први син.

Што плаче, што спава, што не спава,да ли дише…

Полазак у школу. Латиница, ћирилица, таблица множења, дељења.

Кад и то уђе у нормалу  други син.      Јово наново.

Жена уз млађег, ја уз старијег.

Све сам живце изгубио. Мали пође у школу. Све исто, само већи проблеми.  Или ми се бар тако чинило.

Средње школе прођоше лако, нисам ни осетио.

Старији завршио, хемијски факултет  докторирао, ради.

Млађи нешто мрљави с факултетом,мада ми се чини да од тога нема ништа.

Почео да ради. Ја у инвалидској пензији. Деца раде. Жена ради.

Понекад се питам  да ли је то то после тридесет шест година брака?

Јесте.

Само још да жена оде у пензију

Уморан ,

од посла  долазим кући .

Згужван , жељан одмора .

Једем на брзину шта ?

Немам појма .

Узимам новине ,

лежем на кревет .

Жена бесна ,

деца разуздана

школа на чивилуку .

Наши животи изгубљени .

Треба нам одмор

Он ће решити све ……

Жена бесна , ја згужван ,

деца разуздана ,

школа на чивилуку …

Ми сви , у новом кредиту .

Оног часа када схватим себе и своје писање, цео систем речи, заснован на причи, пашће. Као и поредак који се храни борбом добра и зла.

Све су то лажи, засноване на лепим речима што миришу на јутро преливено нектаром сладуњаве игре језика.

Речи које одишу миром и радом, урођеним спокојством, постају црни талас поезије у служби јахача апокалипсе.

Све речи створене су да величају стварност садашњости.

А доба у којем покушавамо да живимо не схвата да одумире на ловорима глупости, скривајући погледе једних од других.

Боли сваки тренутак загледан у прошлост . Успомене пеку , будућност не видим , Бар не за нашу децу , за наше животе , ако их у овом облику уопште буде .

Све се изобличило . Нико са никим више не може , а најгоре је што човек не може ни сам са собом .

Породице се растопиле , пријатељи , виртуелне силуетe. Бог и божја дела остали су само у причама ,сећањима , или машти . Заваравамо се неким причама , неким жељама , не слутећи да смо ми све то већ проживели , некaд давно .

Губимо се у виртуелној магли , губимо себе. , своју нит стварања . Изгубићемо и земљу, и друштво , и свест , будућност која ће постојати само у туђој машти  а ја је., као могућност више ни не видим

Осећам неку муку , стеже ме нелагодност свуда око мене. Од свог живота очекивао сам срећу , а не ово .

Учмалост времена , све стоји , непомиче се . Само по која звезда убија мрак , срећна што уопште сија ,што уопште постоји .

Пре много, много година чекали смо да се отвори новогодишњи сајам , да почне одбројавање до Нове године .Млађи су имали своје сновео ватромету, о светлу и буци . Мало старији размишљали су о дочеку ,или у ресторану , или код неког у стану са пићем .

Тако је тада било по обичају .Све је функционисало , беспрекорно мирно .

Данас , фрка . Сви у журби, сви негде журе ,иду најчешће у иностранство на дочек , као да је тамо лепше.. Што скупље, боље .

Ах, да се врати старо време. , да се мало замислимо . Лепше нам је било када нисмо имали ништа . Лепше. , брате, много лепше. ., боље . Све је било, чини ми се, боље.  Ведрије, радосније .

Шта да вам кажемм ?

Не знам ни сам , нисам сигуран 

Пишем тако што изненадне речи долазе у моју главу .

Наваљују .

Проваљују , као потоци за време кише што се створе и подивљају .

Ја записујем , памтим .

Понекад , заправо често , водим велику битку .

Некад , не увек , немам појма шта пише  док не прочитам и не схватим .

После средим .

Мени тада буде лепо .

Мени , не свима .

А понекад , као луд , плачем .

Надам се да није тачно .

Тада се речи у глави створе као пролећни ветар миришљав и тужан .

Вичу мени :

Ћути . Не поправљај ништа.

Када прочитају разумеће .

Трчим уским улицама мог живота , јурим срећу , изгубљену , у лавежу паса и мирису кафане , испјену у чаши жучи моје младости .

Уноси немир и полако спушта отрову сваки део мог тела .

Време плаче за изгубљеним тренуцима моје младости , док истина сваке ноћи шапуће речи стварности које све у мени убијају и воде ме у заблуду , без јасне речи да грешим у својим поступцима .

Сећам се дана када сам ушао са намером : „Само још једну…”                      И тако већ тридесет година , само још једну .

Само се трудим да ме не пронађу мртвог на столу . Испод . Изнад.Свеједно.

Седим у својој фотељи ,

Tишина убија ,

у којој схватиш

да те нико ништа не пита .

Не траже савет ,

ни паре ,

ни неку глупост ,

ништа .

Отписали су ме ,

или нису ,

не знам .

,,Оћеш кафу?“

„Хоћу.“

И донесу .

Пијем кафу

и нешто записујем у таблету

који сам скоро купио ,

јер је стари телефон

прогутао све моје песме ,

преко двеста.

Бацио сам га .

Док пишем, схватам

да ми баш и не иде .

Срчем кафу ,

ћутим, гледам .

И , поред свега тога

надам се .

Изнад града тамни облаци се гомилају , најављујући олују .

Небом севају муње , пресецaјући тишину и предсказујући непогоду .

Крупне капи кише ударају у ритму џеза о кровове , док ветар у бесном вртлогу разноси опало лишће .

Врапци , скривени под стрејама и крошњама , трепере у својим скровиштима .

Провала облака удари свом силином . Бујице воде јуре улицама , руше све пред собом , олуја је на врхунцу.

Колапс . Град је на ногама .

А онда , онако изненада као што је почело , невреме је стало .

Са дрвећа још капље , облаци се распадају , сунце се пробија а врапци , врапци поново певају  Олуја је прошла .