Аутор: Saša Kozić

Jош памтим време

када смо сестра и ја

у очевом родном селу

лежали на трави

и бројали звезде.

Данас моји синови

не би ни ишли у село.

Нема интернета,

а ни кабловске.

Ја сам имао праћку,

сестра ластиш за прескакање.

По цео дан га је прескакала,

а ја праћком ловио.

У то време волео сам

да се играм у дединој радионици.

Био је каменорезац.

Правио је споменике.

Тих година водио ме је у мајдан,

место где је вадио пешчар,

камен од кога је деда

правио споменике.

Недуго после тих година,

деда умре од силикозе плућа.

Дуги низ година после његове смрти

нисам улазио у његову радионицу.

Недуго затим,

продали су је.

Узео сам само дедине наочаре,

за успомену.

Били су то лепи,

срећни дани.

Док лебдим у времену,

или време лебди у мени,

осећам проток енергије

у мојим мртвим ногама.

Жељан било каквог покрета,

зато се молим Богу сваки дан.

Или се Бог моли у мени?

Не знам.

Ваљда тражим чудо

које ће у мени

покренути мене,

да створим новога себе.

Моје „ја“ има велику моћ.

Покреће непокретне,

загледане у самог себе,

не схватајући

да су они то чудо

које чека да се покрене.

То је сама Божија истина.

Велика је.

Исусова молитва:

, Господе Исусе Христе,

Сине Божији,

помилуј ме грешнога”

Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.

А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.

Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.

То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.

Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.

Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.

Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.

Покушавам да разумем приче

које ми шапуће живот,

у нади да ћу схватити поенту

свега око мене.

Док месец плаче,

тражећи репризу сумрака

уроњеног у јутра,

сунцем обасјани предели будућности

наше умишљене вечности

тихо роморе,

проспуте на тепиху

од златне срме.

Док сви очајници спавају,

имитирајући глас разума

који се јавља

у зору заруделог јутра,

као песма лептира купусара

која се никада не чује,

због мириса сутрашњице

повезаног са мирисом свежег млека,

јутрос помузених светих крава

овога дела васељене,

створеног да пати

у тишини својих мисли,

распуштених

на духовну испашу.

Покушавам да пловим

морима свих мојих узбурканих снова,

разапетих и у мислима изгубљених

предела моје пусте младости.

Гордo стоје,

изложени ватрама

и силама беспућа живота,

створени у глави спавача, уснулог

на обали снова.

Немир у мени

претвара се у пркос.

Страх је временом нестао.

Ја пловим сновима,

не размишљам

о могућим догађајима

несигурне природе.

Сви ће они доћи,

проћи,

нестати у вихору

догађаја који следе.

Временом ће постати

моја велика,

недосaњана жеља.

Ne razumem, a nije moje da razumem.

Moje je da pišem.

Svaka pesma je pesma. Onakva je kakvom ju je pesnik razumeo i napisao kako je hteo.

Ostalo nije bitno.

Važna je poenta pesme. Treba je razumeti.

Zato pesmu ne treba kažnjavati ako je ne shvataš.

Shvatićeš je kada nebo odluči da je razumeš.

Kada te njena svetlost obasja, sve postaje jasno.

Nebeski putevi se otvaraju.

Pesma počinje da živi.

Sve dok je Muze Euterpa i Kaliope budu htele.

ГОТОВО – КРАЈ ПРИЧЕ

Све што сада живим,

преживљавам.

Покушавам да запишем,

барем се трудим.

Мада се понекада питам

чему све то,

коме то треба.

Не пијем.

Не пушим.

Кола не возим.

Жене више не јурим.

Ћутим,

пишем.

Да ли ја то покушавам

да убијам време

или оно убија мене?

Не знам.

Живимо заједно.

Нема свађе,

а ни препирке.

Једно другом

не мешамо се у живот.

Поштујемо се.

Не идем више на терасу.

Жена ми забранила,

да не бих пао.

Свашта…

Мислим,

нисам баш

толико луд.

Зато ћутим.

Боље ми је.

Нећу да се свађам.

А време ми

тече,

пролази,

несвесно,

а свесно

свога постојања

Губим се

у шумама прошлости,

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности