Аутор: Mirjana Šarac

Неочекивана

Из времемена овог Прелетела би и сан само да осетим Још један налет тог безгрешног Зачећа На колена бачена Жива одрана Од горе уљуљкана Зорњачом опијена И оку се умилила Та реч Што Срце је испунила Ко жедна земља Воду кад привија Тако и Она Ватром слеђна У леду спаљена Срамом одрана те Жива покопана … Настави са читањем “Неочекивана”

Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа
На колена бачена
Жива одрана
Од горе уљуљкана
Зорњачом опијена
И оку се умилила
Та реч
Што
Срце је испунила
Ко жедна земља
Воду кад привија
Тако и Она
Ватром слеђна
У леду спаљена
Срамом одрана те
Жива покопана
С Анђелима вила је коло водила
Када се овоплотила
Та љубав свевишња
Неочекивана
Сада грехом зову је
Да се покаје
Што родила се
Уздахом што
Показала се
Да се развенча од утробе
Што крв помутила је
А Oна
Сама
Очајна
Одбачена
Нежељена
Само снове снива
Од погледа невидећег
У души јој милина
И да може
Све би опет поново
Са грехом цветала
У магли играла
Над планином
С вилама коло водила
И Анђела би
На усни привила
Да осети
Удахом
Тај откуцај срца
Љубави кад рођа се
Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа

Ми

Грлили смо се путевима Mаштали равницама Оним громом заводлили На барикадама ноћи ослободили један део сна Онда смо се свим тим удасима миловали Ко жедна земља кише Ко два Љубавника Бескућника По пасажима остављали знаке Да се космосом препознамо И уздахом разазнамо Па да се невољењем Разволимо Ко сенке смо се преплитали На јастуцима, тим … Настави са читањем “Ми”

Грлили смо се путевима
Mаштали равницама
Оним громом заводлили
На барикадама ноћи ослободили један део сна
Онда смо се свим тим удасима миловали
Ко жедна земља кише
Ко два Љубавника
Бескућника
По пасажима остављали знаке
Да се космосом препознамо
И уздахом разазнамо
Па да се невољењем Разволимо
Ко сенке смо се преплитали
На јастуцима, тим крововима
Скривали несакрво
И опет смо се
Кошавом сјединили
Равницом развинули
А небом развигорили
Недостајали недостајањем
Оним тихим очајањем
Када се љубав у пупољке дроби
Новембром када се јесења жетва ниже
У бисере несагледиве те љубавне магије
И опет смо се расанили
На прозоре отиске остављали
Зубима кожи дах уденули
Мапом ока разоденули
Уснама оживели
Да
Ми просјаци и бестидници
У тој играрији што саму себе тка
а за узврат
Жена једна не тражи ништа
Само тренутак од сна
Док Мушкарац захтева Осмех
за будућа састајалишта
Љубавника
На тим Међузвезданим
Пистаништима
Грлили смо се даљинама
Маштали сновиђењима
Оном гором завели
И заувек се једно у друго уплели
Ми

Када бих могла

Кад пођеш јер тако се мора Сакри трагове да их невидим Да неосетим Да неслутим Да те нежелим Жељом већом од живота Када бих могла Живела би опет само да тебе волим Само да тебе сневам Само да тебе овом љубављу одевам Тебе Око мене зидове си саградио Расцветао ме Разоденуо Разљубио Разволео Сад Рушим … Настави са читањем “Када бих могла”

Кад пођеш јер тако се мора
Сакри трагове да их невидим
Да неосетим
Да неслутим
Да те нежелим
Жељом већом од живота
Када бих могла
Живела би опет само да тебе волим
Само да тебе сневам
Само да тебе овом љубављу одевам
Тебе
Око мене зидове си саградио
Расцветао ме
Разоденуо
Разљубио
Разволео
Сад
Рушим
Ломим
Кидам
Делове молекула у којима си
Камен
Ништавило
Љубав љубави нема
Згрчена
Док понор
новим отвором зјапи
Свенуо си ме
Од мене празнину уоквирио
Рукама недодирнутим
Све си у мени умртвио
Распарао
Оне који су ме обликовали
Од мене богаља сачинио
Да сад не да не могу
Већма неумем да видим
Већма неумем да родим
Већма сам јалова она
Што семе је пепелу принела
Па ми се и слово отргло
Па ми се и реч отела
Ни њима заводити неумем
Ни њих оденути не знам
Сад кад кажеш
Да верујем ти поново
Иди
Јер тако се неМора
Крени
Супротним правцем од мене
Дабогда да те ова моја туга никада несретне

Знак

Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима … Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна, хтели део мене и на Крају, цела сам се дала! Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала … мислећи, све је ово Само Јава, Они немају Кључеве од … Настави са читањем “Знак”

Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама
неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима …
Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна,
хтели део мене и на Крају, цела сам се дала!

Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала …
мислећи, све је ово Само Јава,
Они немају Кључеве од Капија Раја и Њихив Бездан није Моја Тајна!

Ал све је била обмана варљивог пролећа,
и све сама имитација отмености живљења у Крешенду почетка једног времена!

И више ме није било срам што Тишина пред Њима попуњава углове Моје,
што Ћутање односи Смиреност крхку,
Маска на лицу знала сам, одганаће
све Видљиве Поразе!

Ветар је односио одломке сна, и док сам се окренула … сванула су ова Јутра,
Откровење Још Једног Промашаја!

Ево, још увек разговарам са Сенкама, Тамама, неким Чудним Мислима,
осећам како се мноме множи тиха и јака порозност,
унутар мене Смрвљени Дрхтај Нежнности.

Ја не пливам, плутам не испуњена
ко изнедрена љуска без плода својега…

О Ти Створење у Људском обличју што руке мо своје пружаш,
јадно ли си и бедно, сасушено са свих страна,
Ти си ми Божија и освета и казна!!

У мени је све што нисам Ја, себе сам успут кроз Живот,
негде изгубила, заборавила …

А ни Анђела, ни Богова, ни пута под ногама … ни прашине
Светлост с времена на време сине, па и она оде,
Отишло је, оставило ме је све моје,
а да нисам знала, колико је Корак Мали,
колико је Пораз Болан,
а ни суза из ока да крене, сву горчину у венама да спере

Где сам ја то ногом стала,
У шта сам се загледала, крај очију којих немам
када нисам угледала како себе губим – како себе немам!

Мамили су ме Кораци, празни ходници,
монотонија гласова јаве …

Ја сам сада само магла, све могуће мимо мене прошло је!

Нанизане попут валовитих стена,
рушиле су мe једна по једна Жена које више немам!
А сада, ослушкујем врисак Ветрова и по Мислима разазнајем Дубине,
Јер,
слепа сам кад не видех Траг и Зажмурех пред Знаком у себи!

Негде на самој Граници Вечности стала сам.
Равница је позивала,
Олуја се спремала да поруши све Мостове
и Громом попали Друмове
Раширила сам руке – примајући Ветар
Надајући се!!!

 

Недај да ме сневају

Недај тим другим да ме сневају у световима изатканим без нас Недај да те лажу како сам њих волела, како сам њих гледала како сам их сеном разодевала Недај ме Недај да ме сневају друге руке па да те лажу да сам им додиром мисли мрсила да сам им овим прстима жар жарила да сам … Настави са читањем “Недај да ме сневају”

Недај тим другим да ме сневају у световима
изатканим без нас

Недај да те лажу како сам њих волела,
како сам њих гледала
како сам их сеном разодевала

Недај ме

Недај да ме сневају друге руке
па да те лажу да сам им додиром мисли мрсила
да сам им овим прстима жар жарила
да сам их љубила а тебе обљубила
да сам обећала а нисам испунила

Недај да ме сневају те друге очи, ти туђи дани
Лажу када кажу да сам им шапатом звезде скидала
Нисам ја тек тако дељива

Недај ме

Недај други мушкарцима да буду Ти
Покажи колико ме имаш
шепури се мноме ко орденом
ко ловином
покажи како је знати да се воли и бити вољен

Недај тим другима да нас отму од нас
да те растргну од мене
Лажу када кажу да си ти човек за све жене
а да сам ја само илузија неостварива
бег и од сна

Недај им да ме сањају
Немој ме сневати
Што се одсањало
Одсањало се
Дошло је време да се снови остваре
Теби твоји
А мени моји

Срећа

ОНА је Неухватљива ко Река и Дубина њеног Вира Протеже се ко Јека ОНА је Зачеће Прапочетак и Крај Свега ОНА је Прва и Последња Историја неисписива Лелек и Крик Уздах и Урлик Суза и Смеx ОНА је Стамена ко Стена Тешка и Отромбољена и онда када Никога Нема Долази сва Снена Раскошна и Отмена … Настави са читањем “Срећа”

ОНА је
Неухватљива ко Река и
Дубина њеног Вира
Протеже се ко Јека

ОНА је
Зачеће
Прапочетак и
Крај Свега

ОНА је
Прва и
Последња
Историја неисписива
Лелек и
Крик
Уздах и
Урлик
Суза и
Смеx

ОНА је
Стамена ко Стена
Тешка и Отромбољена
и онда када
Никога Нема
Долази сва Снена
Раскошна и Отмена
у Одаје Празне

ОНА је
Сјај неугасив
Топлота која зрачи
Реч не речена што увек нешто
Значи

ОНА је
Твоја и
Моја
Свачија и
Ничија
Цветна Долина Помрачина

ОНА је
Нешто Налик Нечему
а опет То није
када се најмање Надаш
Тад свог те Опије
Само
Једна Кап Ње
СРЕЋЕ
у овој Песми опеване….

Грех – Љубав – Мирјана Шарац

Разголићена, обамрлих чула ево стојим над још једним безданом што мами ме у неповрат, да одустанем, да побегнем да се препустим том паду закржљлих крила да још један клепет крвљу својом замах осети Па нека се распаднем Ко даx, мисао Ко сен Жеља ил туга Крај Сан – Кошмар Ил овај Очај што Разара душу … Настави са читањем “Грех – Љубав – Мирјана Шарац”

Разголићена,
обамрлих чула
ево стојим над још једним безданом
што мами ме у неповрат, да одустанем, да побегнем
да се препустим том паду закржљлих крила
да још један клепет крвљу својом замах осети

Па нека се распаднем
Ко даx, мисао
Ко сен
Жеља ил туга
Крај
Сан – Кошмар
Ил овај Очај што
Разара душу
Кида поглед
Черечи сан

Огољена пред безДном ко пред собом
Парам, крпим
Одшивам па пришивам
Опет
Умом неУма
Преципирам немогућност
Немоћ

Осудила ме је без одбране
Отровала
Глумила, играла па заводила
А онда, ко отпадак – исцедак гноја
са већ зарасле ране
Одстранила
ко вишак

Њој не требам ја
Ал она мени да!

И ево гола од бола
Очаја
Мрачних погледа
Осуда
Пресуда
У тамници
Над понором
Пружам стопу, да кораком
Покажем колико сам
Чиста и невина
И оставим је
Одстраним је
Ко што је Она мене
Немерљивим адом
Који очекује ме
Спремна да закорачим
У ту земљу
Јалове Љубави
Која се никад не роди!

ЉУБАВ – Мирјана Шарац

ЉУБАВ Уплео се у венама акорд од тишине Слова се сраме својих жеља Преплетено с слутњом Удах се бори за издах Песма нијансу сна тражи Ону боју паперјастог додира Када је Љубав Самој себи довољна Маштом извезени Чворовима упредени Равницама зачињени Горама загрљени Очима обневидели Само у њој прогледали Док Створени једно за друго Не … Настави са читањем “ЉУБАВ – Мирјана Шарац”

ЉУБАВ

Уплео се у венама акорд од тишине
Слова се сраме својих жеља
Преплетено с слутњом
Удах се бори за издах
Песма нијансу сна тражи
Ону боју паперјастог додира
Када је
Љубав
Самој себи довољна

Маштом извезени
Чворовима упредени
Равницама зачињени
Горама загрљени
Очима обневидели
Само у њој прогледали
Док
Створени једно за друго
Не верујемо да знамо
А умемо да можемо