Аутор: poetessa

Ko će se rasplakati ako napišem pesmu o ratu? Svi su se smirili i pružaju ruke u znak prijateljstva. Granice crtaju drvenom olovkom, možda se promene i treba ih brisati. Deca se ne igraju Nemaca i partizana, na predavanjima su o genocidu Istoka, o uspehu cara Konstantina. Zašto curi nebo kad oblaka nema? Nešto se … Настави са читањем “AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović”

-U masi ljudi, čuči covek   -Jedna smrt  menja hiljadu života. Ona ćuti, a ovi se streljaju u sebi.   –Shvatićeš koliko si ga  voleo tek kada ti kaže zbogom – život.   -Kako nekome toliko  verujem da sam spremna život da mu dam, postadoh mlada i besmrtna.   -Ekstrovertan ili ne, pravo TI je … Настави са читањем “KRATKE MISLI — MARINA ADAMOVIĆ”

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ) Тог поподнева, читала сам Ничеа подвучену реченицу “Бог је мртав” понављала сам, понављала. Зелена трава, цветна стабла паркова звала су децу “играјмо се анђела!”. Мој је син поцепао завесу, а сви заједмо плакали за крилима. Подигла сам главу, књига ми је скочила, дете је, сасвим влажно, слетело у загрљај: “Мама, мама! … Настави са читањем “БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović”

Mirno sedi. Mirno sedi kraj… Mirno kraj prozora… ona.. molto… Kraj zatvorenog allegro molto … žmuri. Mirno sedi i… slepa, sluša Betovena. “Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??” Zatvoren je pukao, ona nešto toplo osetila pa tonula u dane umetnosti slepljenih s betonom prekrivenim ko ma di ma višedimenzionalnih, … Настави са читањем “UMETNOST ZA (K)RAJ …. Marina Adamović”

Čuj me dobro ja sam kraljica oblaka gospodar zlatnog prstenja boginja krepkih ideala Čuj i upamti neću ti više prići s visine ću te posmatrati mokrim bičem šibati Čujem li da nisi dovoljno ponizna rastopiću bakar i njime te preliti ti unutrašnjosti moga sivila krvna grupo istočenih vena I arterija Da!

БОГ ЈЕ МРТАВ Тог поподнева, читала сам Ничеа подвучену реченицу “Бог је мртав” понављала сам, понављала. Зелена трава, цветна стабла паркова звала су децу “играјмо се анђела!”. Мој је син поцепао завесу, а сви заједмо плакали за крилима. Подигла сам главу, књига ми је скочила, дете је, сасвим влажно, слетело у загрљај: “Мама, мама! Јој, … Настави са читањем “BOG JE MRTAV —- Marina Adamović”

samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars

Када те заболи овде негде, близу срца, сетићеш се: једном давно нечја те је суза такла, па склизнула на пут. Tи си је прескочио и наставио даље, даље. Не брини, бол ће бити кратак, а он, пожелеће земљу лакшу од анђеоске која га је прогутала. Теби, да, само теби, не брини.

Čovek je rođen da umre. To je rečenica koju mnogi ponavljaju kao naučni dokaz. Izgovorim je lagano, reč po reč na slogove i osetim da mi ne ide. Čovek je rođen, u redu. Da umre, takođe. Ipak, kad to spojim, ispadne mi zub. Čvrsto sam odlučila da sve još detaljnije protumačim. Toliko čvrsto kao stisnuta … Настави са читањем “ČVRSTO – Marina Adamović”