Добродошли!
Срешћу те једног дана,
можда баш, кад душа буде стала,
од надања пустог одустала,
можда баш тада,
у мирису ружиног хлада.
У вртлогу жеља и сећања,
да ли ћу трезвен бити ја,
да раздвојим машту и збиљу,
док љуљам их као мајка,
уснуло дете у крилу.
Нада, што силно ме држи сада,
скупља жеље к’о бела стада,
не да том флуиду да страда,
нада, све је што имам сада,
нада јача, док све друго пропада.
Већ виђено,
звездано вече, мирис парфема,
у сенци лебди иста тема,
пригушено светло, заводљив глас,
нема те, нема ме, нема нас.
Већ виђено,
преплићу се руке, нежности деле,
врело је, врело, вечери целе,
реку уздаха прати њен глас,
нема те, нема ме, нема нас.
Већ виђено…
а није исто, није ни слично,
сећам те се, сећам одлично,
зато жмурим, призивам слику,
да поновимо све, немамо прилику.
Нема те, нема ме, нема нас.
Крварим песмом, слова се круне,
дубоко у тами нешто труне,
крилима сећања донет њен лик,
све јача сила дави крик.
Крварим песмом, слова к`о капи,
мало њеног мириса у етар стави,
у небо гледам, Богу се молим,
издржати до краја, све више боли.
Крварим песмом, слова сипају,
могу ли, никад не питају,
не знам ни сам, где је крај,
на небу гасне звезда сјај.
Крварим песмом, слова се стапају,
искапаше доста, још капају,
залази Сунце, последње зраке сипа,
дивљим зовом понет теби хитам?
До раја, до краја, трчах, не стајах,
нешто ме јурило, с`пута стурило,
небо се кишом надвило, натмурило,
па сева, па лије, хоће удавити, не крије.
Где су сад амајлије, где су наде,
кад путеви посташе ауто страде,
где је тај зрак да разбије мрак,
где неста спас ког чека свак`.
Над главама ђаво мреже плете,
сви су му криви и у колевци дете,
небом шара, слатким речима вара,
све је то за вас, даћу вам доста пара.
Загађује, убија, “да буде боља клима”,
по главама отрове к`о чини сипа,
у себи говори, много вас је много,
док трује с`неба гледа нас строго.
Створена си за грех,
свака твоја кретња,
а осмех тек;
рођена да уживаш,
да се дајеш, уздахе отимаш,
топиш се и течеш.
Једном ми рече:
– Не заборави ме!
Не заборави!
А како бих могао,
тако ми Бог помогао,
а није, рукама лице кријем;
снијем њене очи, чујем јој глас,
хајде дођи, није касно за нас.
У бунилу између јаве и сна,
не знам где сам то ја,
тражим се, јурим,
од сенки бежим,
бесан на судбину режим.
Ослушкујем, осврћем се,
опет чујем ти глас:
-Пружи ми руке,
време ради за нас!
Сипај то вино боје крви,
рађа се песма, душу мрви,
ври, можда ћу бити први,
горим, од стихова све врви.
Сипај, брзо, гаси ту ватру,
руше ограде, хоће да сатру,
да после њих ничега нема,
сипај, души пустош се спрема.
Сипај то вино, зашто стојиш,
пожури немој да се бојиш,
ни те чаше да ми бројиш,
морам опити звер, зашто стојиш?
Множе се речи, на папир скачу,
неке су тужне, неке и плачу,
помешане су сећања и сете,
низ образ клизну, уплакан к`о дете.
Ако те некада сретнем,
на ко зна ком свету,
у ко зна ком граду,
хоћу ли те видети младу,
или, не знам шта или,
к’о некад што смо били,
кад љубав нисмо крили,
роса на цвећу били, или,
не знам шта, ни како, или?
Ако, како, или, били,
крили, не крили, гнездо свили,
као голуба два, ти и ја,
као, као, кренем ли не бих стао,
као, као, док не бих пао,
водио бих те и следио,
изгорео, заледио, набујао, увео,
било шта ил’ све то, пута сто,
пута, са и без пута,
по трави, блату, теби к’о злату,
песме бих љубавне писао.