Аутор: Jasmina Dimitrijević

DŽEP STAROG KAPUTA

U pocepanom džepu tvoga kaputa,
gde su ti zalutale nebitne stvari,
pa više ne haješ za taj kaput stari,
nešto moje tamo tuguje i luta.

U njemu zaključano srce je moje,
ostali svi naši  izgubljeni snovi,
u prevrnutom čamcu pučinom plovi,
mnogi brodolomi više se ne broje.

I doći će opet   neka hladna zima,
beličasti  sneg će ponovo   da veje,
stari kaput  tada najtoplije greje,

u njegovom džepu, još mog srca ima.
Ako mi ne želiš  srce svoje dati,
u postavi nađi moje, pa mi vrati.
Настави са читањем “DŽEP STAROG KAPUTA – Jasmina Dimitrijević, Srbija”

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA

NIRVANA

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo zaboravljajući sve

Rade Drainac

ZOV CRKVENIH ZVONA

Zlaćeno klasje još uvek  talasa moje sne.
Dok drozdovi zoblju zrnevlje sa rodnih njiva ,
do zemlje se svile grane od plavetnih šljiva ,
da mi je samo u rodni kraj da odem sto pre.

U samotnoj tuđini srce  moje mre.
Vraćam se gde me zvona crkvena zovu.
Duša plače k`o da se bliži pokrovu
i  umrem tamo zaboravljajući sve.
Настави са читањем “MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević”

KOŠMAR

Spremala se strašna oluja.
Noć je bila crna poput ugljena.
Nebo bez zvezda, ko bezdan tamni.
Fijuci vetra kao urlik ranjene zveri.
Plamene zmije povremeno, ispruženih jezika, osvetle ovu pustoš.
Ledena kiša počinje da pada.
Stojim sama u ledemoj nedođiji.
Dozivam te, a glas mi se gubi i meša sa strašnom grmljavinom.
Nema te…
Ne čuješ moje vapaje.
Pokušavam rukama da obavijem i zagrejem promrzlo telo.
Ne mogu više ni da plačem.
Suze se lede na mojim obrazima.
Gde si nestao?
Zašto si me ovako krhku ostavio u ovom bespuču.
Vidim te u daljini.
Naslućujem tvoju siluetu u magli.
Pružam ruke prema tebi i molim da se vratiš.
Odlaziš, a kroz jeku grmljavine do mene dopire tvoj zlobni smeh.
Smeh iz nekog filma strave i užasa.
Nemoćna padam na kolena na raskvaslo tlo.
Pogleda uprtog u nebo,
Nemo molim za spas.
Kroz noć se prolama zavijanje vuka samotnjaka.
Ostavljen je poput mene….
Настави са читањем “KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević”

ZARASLI PUTI

Dragog detinjstva mog  davno su zarasli puti,
umesto bujnog klasja niče korov iz njiva,
strništa, dok zelena trava nesrećna sniva,
maslačci da joj se nedre iz nedara žuti.

Krajputaša nema pokraj kojih ćutah rado,
u  tišini nemoj, o prošlosti mi  pričasmo,
duše boli delismo, svoje rane vidasmo,
sažeženi proplanci, više ne pase stado.

Ne čuje se ni žubor gorskog  bistrog potoka,
na čijoj obali se Igrasmo kao deca,
tužna šuma  ćuti, po katkad bolno zajeca,

ko da je davno tišti večna  rana duboka.
I duša moja pusta nesrećnu sudbu sluti,
nestaće jednom sve, k’o što  zarasli mi puti
Настави са читањем “ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević”

STARA ADRESA

Ponovo dođoh na staru adresu,
mnoga lutanja zamnom su ostala,
k`o brod na moru bure te ponesu,
ovde sam samo da se smejem znala.

Ne slutih da ću nekad da se vratim,
al` nazad nešto kao da me zove.
Lutanje trebah već davno da skratim,
jedra ostavim da bez mene plove.

Brava prašnjava,stakla polupana,
krhotine k`o da su srce moje.
Sećam se sreće iz minulih dana,
patnje po svetu više se ne broje.

Zarđali ključ odaje otvara,
Iz svakog ugla uspomene vire,
sećanje na njih dušu mi razara,
ni suze ne mogu bol da umîre.

Srećni smo bili u našoj ljubavi,
pravili smo oblak od najlepšeg sna.
Ne sluteć da će da se zaboravi
to što zajedno sanjasmo ti i ja.
Настави са читањем “STARA ADRESA – Jasmina Dimitrijević”

VERNA SAPUTNICA

K`o pas verni gazdu, mene tuga prati,
nerazdvojna senka postala je moja;
u odaje duše često ona svrati
zakrili nadamnom sva moja obzorja.

Noge me ne nose, a htedoh pobeći
kad god se okrenem ona zamnom diše;
na trenutak samo priblizim se sreći
al` tragove njene moja suza briše.

Sedi drugo moja da te bolom častim
nerazdvojna ti si moja saputnica;
sa tobom ću večno ja da hodočastim,

pratiće nas gavran, ptica zloslutnica.
Moj je pehar žuči, Sunce sreće svima,
meni neće sjati,sijaće drugima.
Настави са читањем “VERNA SAPUTNICA – JASMINA DIMITRIJEVIĆ”

SEĆANJA NE BLEDE

Ponovo zamisljam livade svoje,
velika polja gde se klasje zlati.
Rascvale vočnjake, zelene šume
za rodnim krajem srce mi pati.

U mislima šumI Morava moja
krivuda svojim putevima znanim,
zamišljena vidim brzake njene,
sećanjima na nju setna se branim.

Uspomene srećne vrtim u glavi,
odnekuda čujem pesmu orača,
sećam se prela i veselog kola,
tuga mi svako sećanje nadjača.

Često se zaplačem ko neko dete,
željno da ga majka svije u krilo,
poželim da čujem jutarnje petle,
od lutanja se srce umorilo.

Prestaću da lutam jednoga dana,
kad mi se srebro u kosi pojavi,
kupiću kartu u jednome smeru,
vraćam se selu i svojoj Moravi.

Настави са читањем “SEĆANJA NE BLEDE – Jasmina Dimitrijević”